Zadužbina Dr. Slobodana Draškovića postaje realnost!
Poštovani čitaoci, posle skoro 70 godina mukotrpnih i prelaznih aktivnosti, najbolja svrha borbe srpskih pokolenja u Čikagu se ostvaruje.
Godine 1952-ge, dobronamerni Srbi, okupljeni oko Dr. Slobodana Draškovića, uz pomoć oca gospodje Mile Fehr i pet članova tadašnjeg Srpskog Kulturnog Kluba Sveti Sava, kupili su impresivnu porodičnu kuću na 448 W. Barry St, u Čikagu, drzava Ilinois. Od tadašnjih članova, koji su isplaćivali i isplatili zajam za kupovinu, malo je danas živih. Oni su stvorili osnovnu vrednost ove organizacije. Hvala im!
Vremena se menjaju i komšiluk te lepe zgrade se postepeno promenio, velike stambene zgrade se podižu, automobila je sve više, a parkinga sve manje. Srbi se sele prema aerodromu O’Hare i predgradjima, sve je manje posetilaca ove voljene zgrade i aktivnosti koje pokolenja pokušavaju da organizuju. Neminovnost napuštanja zgrade se zbog emocija ne vidi lako, godinama uprave organizacije zaludno pokušavaju da opstanu i održe i zgradu i organizaciju, a porezi i opravke se gomilaju, ekonomija kluba propada.
Prvi udar je bio zabeležen propalim krovom zbog čije opravke je trebalo založiti zgradu da bi se dobio zajam. Istovremeno su prihodi od članarine i aktivnosti bili nedovoljni da se krov i porez na zgradu privatnog kluba plate. Došlo je do akcije banke 2011-te da oduzme zgradu zbog neplaćanja. Zamalo da sve propadne!
Neželjen dogadjaj je motivisao grupu članova, predvodjenih novim predsednikom Dr. Žikom Pavlovićem, sekretarom Vesnom Noble i jos nekoliko investitora da otkupe zajam kojim je banka preuzela zgradu i da istu vrati u vlasništvo kluba. Potom je isto vodjstvo uspelo da eliminiše ogromne poreze na nekretninu kluba, zgradu, time što je organizacija od kluba gradjana postala neprofitna, a delatnost preorijentisana na muzej srpske zajednice i time je dobijeno oslobodjenje od poreza na nekretnine. Hvala i njima!
Izgledalo je sve na mestu za dugoročni uspeh ove lepo zamišljene organizacije, napravljene su zapažene izlozbe, organizovani su kulturni skupovi, napravljeno je i srpsko pozorište u okviru muzeja.
Onda su počele interesne podele, naravno, oko para, kako to obicno biva. Neki, aktivno izabrani članovi uprave su videli mogućnost zarade za sebe kroz delatnosti ove organizacije, glumačka grupa je zamislila da besplatno koristi prostorije a prihode od prodatih karata koristi za sebe i očekivano je da su posle dužeg vremena ubedjivanja te individue iz uprave i glumačka grupa uklonjeni iz zgrade i muzejske sredine. Ali, to je motivisalo iste za jako zlonamerno delovanje prema ovoj već ugroženoj organizaciji, a u svrhu bankrotstva iste. Po principu, ako nije po meni, neka propadne i neka više ničeg nema. Da, to je srž ovog sukoba, verovali ili ne, postovani čitaoci.
Medjutim, ista uprava, koja je spasla organizovanim zajmom zgradu kluba, sada muzeja, je uradila analize buduće aktivnosti i upotebe zgrade muzeja, i rezultat je bio da se moraju aktivnost seliti a zgrada u tu svrhu prodati. Glavni problem je bio apsolutni nedostatak parkinga, u samom dvorištu, kao i u komsiluku, koji je zahtevao od posetilaca oko pola sata pešačenja.
Na nesreću, skoro istovremeno, gradska inspekcija posećuje zgradu muzeja i konstatuje da je zgrada pravljena kao porodična kuća a da se sada koristi kao javni objekt i da zbog toga potpada pod razne propise, uključujući potrebu kompletne izmene električnih instalacija, zahtevanu dugačku rampu za invalidska kolica kao i lift za sve spratove (podrum, prizemlje, prvi i drugi sprat). Istovremeno je ukazano da u čuvenoj “pećini” koja zauzima veći deo podruma ima zabranjenog azbesta i da ga treba ukloniti pre nego sto se prostorije opet mogu koristiti. Po propisima je takodje navedeno da čak i potpuno unapredjena zgrada, u javnoj upotrebi, ne sme da primi vise of 50 posetilaca istovremeno.
Zabrana korišćenja ostalog dela zgrade je odlagana neko vreme a skoro pola miliona dolara porebnih za opravke nije bilo moguće stvoriti.
Jasno je svakom dobronamernom čitaocu da je jedini pravi potez bio da se zgrada proda i delatnost premesti na neku bolju lokaciju, sa dovoljno parkinga i u skladu sa današnjim načinom življenja koji je baziran na pristupu javnom transportu i ličnim automobilima.
Tako je i skup svih tadašnjih clanova, sa vise od 75 odsto glasova to odlucio godine 2016. Da se zgrada proda i aktivnosti premeste na bolju lokaciju.
Proces prodaje je transparentno započet, neprilčne ponude su odbijene a besplana ponuda pomoći pri prodaji od strane sekretara uprave gospodje Vesne Noble, koja je srećom bila profesionalni broker za prodaju nekretnina, je prihvaćena.
Dobijena je ponuda na nepunih 4 miliona dolara sa planom da se zgrada zameni visešpratnim kondominijumima. No tada počinje akcija bivših članova i uzbudjene publike koji se predstavlaju kao dušebriznici srpske zajednice, i kroz kampanju prema lokalnim vlastima i zavodu za zaštitu važnih objekata zgrada muzeja dobija zvanično ime prvog vlasnika i gradsku zaštitu od rušenja.
U ovom višegodisnjem procesu, sa svakim novim udarcem protivnika odluke članova da se zgrada proda, propagandom i širenjem neistina, vrednost zgrade pada, ponude se povlače a vreme prolazi i troškovi održavanja prevazilaze prihode.
Neprimerna ali vrlo energična kampanja poraženih bivših članova i neuspelih kandidata za prodaju zgrade tada ulazi u novu fazu. Pod plaštom skupljanja pomoći za muzej, još na samom početku ovih napada, nekih deset hiljada dolara je prikupljeno od obmanutih individua i deponovano u neku novu organizaciju pod upravom ozlojedjene bivše blagajnice muzeja. Ti novci su na kraju potrošeni na advokate angažovane od iste i grupice njenih istomišljenika da tuže upravu muzeja za sijaset tobožnjih nepravilnosti delovanja.
Uprava muzeja je tom tužbom sprečena da na vreme ostvari odluku svojih članova i blagovremeno proda zgradu, koja višse nije smela da se koristi, a imala je neizbežne tekuće troškove od skoro 4 hiljada dolara svakog meseca. Zgrada bi otišla pod stečaj tokom sudskog procesa da par clanova, a pre svega predsednik Dr. Žika Pavlović sa suprugom Dr. Tanjom Pavlović nisu tokom celog procesa pozajmljivali novac muzeju za otplatu zajma i tekuće troškove. Kako se sudski process odužio, tako su ove pozajmljene otplate u suštini gutale vrednost zgrade muzeja.
Očekivano, jer je cela tužba od samog početka bila očigledno zlonamerna i besmislena, finalnom sudskom odlukom na početku 2019-te, ti tužioci su izgubili po svakom od desetak stavki svoje tužbe, čak je sudija u presudi konstatovao da je jedino rešenje prodaja zgrade.
No, konačno, posle mnogih meseci blokade prodaje u procesu tužbe i mnogih desetina hiljada dolara gubitaka i drastičnog smanjenja vrednosti zgrade, umesto po tada najpovoljnijoj ceni, zgrada je prodata sredinom 2020-te po tada mogućoj ceni, za manje od pola cene koja se mogla prvobitno ostvariti.
Kad su zajmovi za silne višegodisnje mesečne gubitke otplaćeni, a bili su bez ikakvog interesa, sve što je ostalo od skoro četiri milionske vrednosti zdrade muzeja je jedva milion dolara. Da li je neko ogovoran za ovaj ogromni gubitak?
Nekadašnji plan članstva i uprave muzeja, da se zgrada proda za 4 miliona i da se jedan million ulozi u zaostavštinu za obrazovanje srpske omladine sa imenom Dr. Draskovića, da se drugi milion uloži u stvaranje staračkog doma za srpske penzionere, da se treći milion ulozi u novu školsku zgradu za akademuju Sv. Sava u Čikagu i da se cetvrti milion koristi za kupovinu ili iznajmljivanje nove zgrade muzeja srpske kulturne zajednice u Čikagu, nije vise bio ostvariv, nažalost.
Jasno je da nije vise moguće ostvariti sve planove, želje i potrebe, jer je organizacija finansijski desetkovana zlobnim delatnostima pojedinaca a potpomognutim i ohrabrivanim od strane jednog dela lokalnih srpskih organizacija i medija i nekoliko crkvenih velikodostojnika.
Od velikih planova, jedino što je sada bilo ostvarivo je održati obrazovnu zaostavštinu osnivača Dr. Slobodana Draskovića, koja se upravo legalno formalizuje. Biće to jedna neprofitna organizacija sa neplaćenim upravnicima koji će svake godine dodeljivati nagrade i stipendije zaslužnim srpskim pojedincima i organizacijama isključivo od zarade uloženih sredstava, a glavnica ce biti trajno zaštićena i rasti uz pomoć profesionalnih finansijskih menadžera Vanguard kompanije.
To što ostala tri programa naše organizacije neće biti ostvarena neka bude na duši zlonamernih aktera ove srpske tragedije.
To je to, poštovani čitaoci.
Uprava Srpsko-američkog muzeja Sv. Save
