Zanimljiva istorija Srbije – Kultura Lepenskog Vira centar praistorijskog sveta
Deca sunca umetničke duše
Dok u praistoriji ljudi spavaju po pećinama i crtaju po kostima, Lepenci smisleno žive i stvaraju umetničke skulpture i zapisuju misteriozne koordinate
Nekada davno, u praistoriji, dok je ostatak Evrope „spavao“ po pećinama i prirodnim zaklonima, na području današnje Srbije, uz moćnu vodu Dunava, cveta blistava civilizacija. Nazvali smo je Lepenski Vir, zbog velikog vira koji se nalazi na Dunavu kod Gvozdene kapije u Đerdapskoj klisuri koji je u blizini lokaliteta.
U praistoriji, tačnije u srednjem kamenom dobu, a to je bilo oko 8000. godine p.n.e. – kako je zapisao arheolog koji je šezdesetih godina prošlog veka otkrio ovaj lokalitet, profesor Dragoslav Srejović – Lepenski Vir je bio centar praistorijskog sveta. Njegovi stanovnici, nazvani Deca sunca, stvaraju uzmetnička remek-dela u isto vreme kada se „Evropljani“ umetnički izražavaju „uprošćenom gravurom na kamenu, rogu ili kosti“.
U davnoj prošlosti (primera radi, čuveni Stounhedž je nastao 3000. godine p.n.e.) naši Lepenci, umetničke duše, stvarali su prekrasne skulpture i brojne sakralne predmete i nisu među svojim savremenicima u tome imali takmaca, kako primećuje profesor Srejović. Deca sunca žive organizovano, smisleno, u skladu sa prirodnim zakonima, izražavaju se umetnički, a da bi to sve lepo funkcionisalo bilo je potrebno nešto što povezuje. Profesor Srejović je smatrao da je taj neophodni autoritet bila religija.
Monumentalne kamene skulpture koje su otkrivene u mnogim kućnim svetilištima predstavljaju ikonografsku ilustraciju jednog složenog mita. Ostavljane su iz generacije u generaciju uz kućna ognjišta. Na skulpturama su najčešće modelovane ribolike ljudske glave, cela riba, jelen, ili ispisane zagonetne arabeske. Bile su za sve članove zajednice najveća svetinja.
Skulpture su, prema tumačenju, bile direktna veza sa večitim elementima: s vodom i s kamenom. Možda su mislili da se iz oblutaka kao iz velikog praiskonskog jajeta rađa sve što živi. U svakom slučaju, smatrao je Dragoslav Srejović, naš najbolji poznavalac kulture Lepenskog Vira, religija je bila glavni autoritet i nešto što je osiguravalo bezbednost društva.
U naseljima Lepenskog Vira nađeno je mnogo staništa sa mnogobrojnim predmetima na kojima su ugravirane zagonetne predstave i znaci, slični koordinatnom sistemu, skicama predela, slovima i brojkama.
Sva ta staništa, kako ih je opisao Srejović, imaju neuobičajene osnove u vidu zarubljenog kružnog isečka, projektovane trijangulacijom (trougaoni modul). Tu metodu su tek u naše vreme uveli u arhitekturu Frank Lojd Rajt i Bakminster Fuler. U osnovi svakog staništa postavljeni su, od pročelja prema začelju, ukošeni kameni pragovi, pravougaono ognjište, loptasti kameni žrtvenik i skulpture od džinovskih oblutaka. Povezivanjem skulpture, žrtvenika, ognjišta i pragova ostvarena je u osnovi svakog staništa jedna zanimljiva kompozicija koja živo podseća na stilizovanu ljudsku figuru.
Malo je verovatno da je ovo povezivanje konačne geometrijske slike s efemernim ljudskim bićem slučajno. Pre će biti da arhitektura Lepenskog Vira uspostavlja magijsku međuzavisnost između strukture kosmosa i strukture ljudskog tela. Ona je istovremeno i prikaz nastanka i sklopa svemira.
Nebojša Đorđević
