Zanimljiva istorija Srbije – Fatalna privlačnost magije

Magijski obredi i kultovi deo su naše prošlosti koja nas fatalno privlači. Možda je to zbog  psihološke česte činjenice da što je nešto (ili neko) udaljenije od nas, to nam je intrigantnije i zanimljivije.

Ali, s druge strane predmeti namenjeni kultu i magijskim obredima, u periodu oko 4500 godina p.n.e. veoma su malobrojni. Retki, usamljeni – pravi su istorijski dagulji koji golicaju maštu.

Među tim magijskim predmetima iz daleke prošlosti ističu se glinene figurine stubastog oblika sa detaljnom predstavom ljudske glave, ali bez jasnih oznaka pola i delova tela. Tako urađene figurine predstavljaju više želju a ne umetnički pokušaj da se ostvari prikaz čoveka, događaj ili neke težnje. One nemaju onaj trud da se nešto prikaže lepim, da se umetnička duša čoveka ispolji na modelovanju. Prosto su samo upotrebni predmeti, statue ljudi koji nemaju pol i služe svrsi.

Verovatno se verovalo da izvesne sile prirode, u pojedinim važnim situacijama kao što su porođaj, bolest, smrt, setva, žetva, glad, suša, zadobijaju ljudski lik i da se baš tada na njih može delovati magijskim postupcima. Ove figurine su  gubile značaj čim bi ritual bio završen. Pravljene su za jednokratnu upotrebu sa jednom namenom.

Arheolozi su primetili da u ovom istorijskom periodu ima magijskih predmeta ali nema svetilišta, mesta gde su se održavali rituali ili izvodili magijski obredi. Taj potpuni nedostatak svetilišta u naseljima, naveo je zatim istoričare da zaključe da su natprirodne sile poštovane na mestima za koja su neposredno vezana: na njivama, livadama, u šumama, pokraj reke ili izvora. Tamo gde su radili ili živeli.

Religija tog razdoblja imala je u celini izrazito magijski karakter. Svi su joj najverovatnije pribegavali jer je svaki čovek imao probleme i želje iste kakve se i danas sreću. Cilj rituala bio je da se natprirodne sile prinude da ljudima usliše želje. Ne da to čine po svojoj milosti. Smatra se da u tom ranom periodu ljudske civilizacije čovek nije molio nebo da mu pomogne već je tražio način kako da zemaljske i nebeske sile natera da mu pomognu da ostvari želju.

Rituale u kojima se silama prirode naređuje šta da rade, naši praoci su priređivali na brdima, gde su se  smenjivali osunčani proplanci sa mešovitim bogatim šumama u kojima je gospodario hrast. Otuda i hrastu u slovenskoj mitologiji toliko snažna uloga. Hrast je vrhovno drvo, on daje snagu i predstavlja oličenje moći. Svako želi da bude jak i snažan kao hrast.

Obredima i magijom naši preci želeli su da utiču i na buduće događaje. Zbog toga  se i umrli sahranjuju u zgrčenom embrionalnom položaju, u nadi da će se iz njihovog krila opet roditi. U mesta gde se polaže pokojnik oni stavlju seme kako bi ono donelo plodove i ponovo na ovaj svet iznelo onoga koji ih je napustio.

Nebojša Đorđević