Zanimljiva istorija Srbije – Doba kada se brzo bežalo

Mir, opasnost, usponi padovi, bežanja, vraćanja – daleka istorija naših predaka odvijala se u ovom jednoličnom ritmu opstanka. Kroz slojeve zemlje i arheološke nalaze, prati se unazad taj istorijski put, kao film u kome ili dim obavija nebo od paljevine ili se grade novi domovi. Od Vinčanske kulture naovamo, periodi mira biće sve kraći dok će se vreme nestabilnosti produžavati.

Tako će, u periodu od 1.125 – 750 godine p.n.e. naše područje potresati stalni ratovi. Nemiri i pregrupacije stanovništva obeležiće gotovo pola milenijuma.

Tada su naši preci zakopavali u zemlju svoje najveće dragocenosti. U to vreme bili su to predmeti od bronze. Bronzani mačevi, koplja, sekire, srpovi i raznovrsni nakit, pronađeni su netaknuti, što je istoričare i arheologe potaklo da zaključe da su vlasnici tih predmeta pobegli, skrivajući svoje dragocenosti, ali da se nisu vratili po njih. To znači da nisu doživeli da se vrate po svoje vredne stvari.

Sve u njihovom životu je u skladu sa tim nemirima i ratovima, spremno da se  hitro napusti, ode, utekne pred nevoljom. Pa i naselja i kuće u njima koje su poluukopane u zemlju, od drveta, pruća, bez neke trajnije vrednosti. Možda baš zbog tih okolnosti i pokojnici se ne ostavljaju u zemlji predaka već se spaljuju, ostaci se polažu u keramičke urne, ukrašene rožastim drškama.

Na kraju ovog uzburkanog i teškog perioda u kome je iznenadni pokret zbog opasnosti postao stil života, polako se završava. Bliži se kraj najezdi novih došljaka na teritoriju današnje Srbije. Bilo je to, prema  arheološkim podacima, najkasnije oko 725. godine p.n.e.

Oni donose promene i novine: konjsku opremu, raznovrsni nakit i oružje od gvožđa (koplja, sekire). Najveća i za budućnost najznačajnija novina kojom oni vladaju je korišćenje gvožđa u izradi oruđa i nakita.

Te novine unose promene u način života i to potpuno drugačije u različitim delovima Srbije.

Stanovništvo istočne Srbije i Šumadije se, recimo, usmerilo na polunomadski život u kome zapostavljaju zemljoradnju u korist stočarstva i lova. Među članovima zajednica najveći ugled uživaju ratnici, koji se vremenom potpuno oslobađaju rada i obrazuju povlašćeni društveni sloj.

U Sremu, Banatu i Bačkoj ostaju privrženi zemljoradnji, a svoja naselja proširuju i ulepšavaju prostranim i solidno građenim kućama. Oni gotovo da i ne poznaju metalni nakit i oružje.

Na zatravljenim površinama Peštera, domoroci se povlače u više predele Raške pred najezdom polunomada i ratnika. Podižu nova naselja na teško pristupačnim položajima sa kojih lako kontrolišu sva kretanja u ravnici.

Ti prastari karakteri prepoznaju se i danas. Šumadinci ratnici, Vojvođani zemljoradnici, a Rašani i Pešterci gorštaci.

Nebojša Đorđević