Etno selo „Vrhpolje”

Stari vajati koji su dobili novu namenu, sa malim prozorima i autentičnim nameštajem verno oslikavaju duh prošlog vremena.             

Ako želite da odete na mesto gde možete noću dohvatiti zvezde, gde vam preko dana ne treba ništa sem udobne obuće i garderobe, gde je miris prirode toliko lep da prosto poželite da nikad ne odete odatle… Onda ste na pravom mestu. Etno selo “Vrhpolje” se  nalazi na 200 kilometara od Beograda, neposredno uz put Ljubovija – Bajina Bašta, uz reku Drinu, koja važi za jednu od najlepsih rečnih tokova.

Iako je selo otvoreno 2007. godine, sama ideja o nastanku potiče još iz 2000. godine. Tada je vlasnik Nikola Knežević obilazeći sela na obroncima okolnih planina video veći broj vajata i drugih pratećih objekata koji su bili sastavni deo domaćinstava 19. i početkom 20. veka. Te građevine narodnog neimarstva su pod zubom vremena propadali zbog gašenja domaćinstava i odlaska stanovništva iz tih naselja.

Otvaranju sela je predhodila je potraga za vajatima po Srbiji, kupovina i preseljenje na današnje mesto. Uz minimalne adaptacije, zbog potreba smeštaja turista (ugradnja kupatila, električne instalacije, izolacije), vajati koji su stari preko sto godina, dobili su novu, savremenu namenu. Čak je i nameštaj u njima isti onaj koji se nekada koristio.

Kada posetite etno selo “Vrhpolje”, čovek ima utisak da je vreme stalo. Stari vajati koji su dobili novu namenu, sa malim prozorima i kockastim zavesama verno oslikavaju duh prošlog vremena. Na prvi pogled, niko ne bi poverovao da se u njima kriju ukusno uređeni apartmani. Svaki od vajata nosi ime neke voćke. Tako malina, kupina, šljiva, dunja, jabuka, kruška su imena koja gostu zamenjuju klasične hotelske brojeve soba.

Etno selo danas raspolaže sa 12 drvenih vajata sa pedesetak kreveta i restoranom „Hajdučki raj” u etno stilu. I on je kupljen, i to čak u Žagubici, i prenet u Vrhpolje. Na njemu je sve autentično. Grede, ručno tesane, stare 156 godina, pod popločan crepom, klupe i stolovi u istom stilu. Velika terasa okružena topolama nadvija se nad reku Drinu. Na jelovniku su sve sami ovdašnji specijaliteti: sir, kajmak, kačamak, domaća slanina, pršuta, pite, uštipci, cicvara, pasulj na sve načine, sarma, gulaši, kupus. Specijalitet kuće je etno gulaš, a recept za njegovo spremanje je tajna. Tu su i praseće i jagnjeće pečenje. Kada je piće u pitanju specijaliteti su domaće vino od kupine i rakija medovina, sokovi i pivo, kafa i čaj. Piće se služi u čokanjima, a jela spremaju u zemljanim posudama. O jelovniku se domaćini takođe uveče dogovaraju sa gostima.

Sa domaćinom je moguće napraviti svaki dogovor, od onog svakodnevnog oko izbora jelovnika, do načina na koji želite da provedete vreme tamo. Gostima su, sem uživanja u lepotama Drine i svega onog što ona pruža (kupanja, ribolova, raftinga), na raspolaganju i mnogi drugi sadržaji. Domaćini organizuju izlete do manastira u Sokogradu i Bijelim Vodama, kanjona Trešnjice, gde je stanište beloglavog supa, i Bobije, najlepše planine u Srbiji. Tu su vožnja biciklom u prirodi i pešačke ture po obeleženim stazama. Osim toga, gostima etno sela “Vrhpolje” je omogućeno da dan provedu i u obližnjim seoskim domaćinstvima u Savkoviću i Gornjim Košljama, gde ih kod ljubaznih domaćina, na hiljadu metara nadmorske visine, čeka ručak.

Gosti stižu sa svih strana, a najviše ih je iz Vojvodine, Beograda, Niša, Paraćina, Kraljeva. U čarima etnosela su uživali i Englezi, Škoti, Nemci, Holanđani, Rusi. I to po povoljnim cenama. Noćenje po osobi je 800, sa doručkom 1.000 dinara. Polupansion košta 1.400, a pun pansion 1.800 dinara. Nema nikakvih vremenskih ograničenja kad se jede, ni količinskih kada je porcija u pitanju. Za veće ture i duži boravak, moguć je dogovor.

Kako doći

Najkraći put iz Beograda je preko Valjeva do Ljubovije (150 km) i onda još devet kilometara drinskom magistralom do Vrhpolja. Iz Beograda i Vojvodine se može doći i preko Šapca, Loznice i Malog Zvornika. Do etno sela se stiže i iz pravca Užica (70 km), preko Kadinjače do Rogačice i onda drinskom magistralom do Vrhpolja.