Srpski patenti u američkim avionima

Nije postojao avion u bivšoj SFRJ a da on nije učestvovao u njegovom stvaranju. Sve što leti ili je on osmislio ili je prošlo kroz njegove ruke. Genije za avione Dragoslav Dimić, bio je inženjer velikih ideja. Sve što je bilo neophodno da zna inženjer, on je znao.

Aerodinamika mu je bila u malom prstu i potpuno je spontano i prirodno razumevao šta se dešava sa avionom u vazduhu. Počeo je da leti sa 16 godina u Aero klubu u Nišu na jedrilicama. Završio je Školu rezervnih oficira u Mostaru i bio pilot koji je leteo na avionu koji je sam kontstruisao, čuveni „522“.

• Prosto – reći će jednom prilikom – o letenju sam znao sve. I kabinetski iz radionice i letački iz vazduha.

Da je radio za Amerikance bio bi iskovan u zvezde. Kod nas, zavredio je veliko poštovanje onih koji su ga poznavali ili su imali sreću da rade sa njim. Započeo je karjeru u pančevačkoj „Utvi“. Bila je tada, pedesetih godina, moćna avio industrija. Tu će ga ubrzo prozvati Mozak, zbog svojih tehničkih zamisli koje će se vremenom pretočiti u 14  potvrđenih patenata.

Iz „Utve“ odlazi u Mostar u fabriku „Soko“. I tamo je avijacija na visokom nivou i on se brzo uklapa u projekat na kojem su tada radili: projektovanje našeg prvog elisnog aviona „522“.

Školovani tehničar postao je šef ekipe, radeći na izgradnji prototipa školskog aviona.

Tokom 1954. godine Dimić je sa Hranislavom Milosavljevićem napravio elisni avion „soko“ koji će postati čuven u bivšoj zajedničkoj državi.

– Taj avion – reći će u jednom intervju Dragoslav Dimić – nikada nije testiran niti je zbog toga ušao u serijsku proizvodnju.

U radionici u Mostaru gde su se crtali i zamišljali avioni, započeo je rad  na prototipu dva aviona koja će vremenom postati možda najpoznatije jugoslovenske letelice. To su avioni „galeb“ i „jastreb“.  Uporedo Dimić radi i na raketnom programu i na helikopterskom rotoru. Uspeva da patentira raketno gorivo, koje je sa kolegom Savom Mirićem proizvodio u “Sokolu”. Rakete su testirane na Grobniku kraj Rijeke i Nevesinjskom polju. Bile su moćne i projektili su probijali zvučni zid i zahvaljujući pogonu od baruta i parafina koji je osmislio Dimić mogle su da dobace do enormnih visina.

Ali tek što se priča sa dva nova aviona zahuktavala, Dimić je određen da u tek osnovanom Mašinskom faklutetu u Beogradu – završi školovanje na visokom nivou.

• Direktor “Sokola” Blaža Marković poslao me je 1957. u Beograd na Mašinski fakultet da “donesem” diplomu – prisećao se Dragoslav Dimić. – Vredno sam slušao predavanja i radio i sa praktičnim znanjem koje sam imao uspeo sam da završim fakultet za četiri godine i tri meseca, što je do skora bio rekord u brzini završavanja fakulteta. Profesor, akademik Miroslav Nenadović, alfa i omega srpske aerodinamike, dao mi je desetku sa dve nule iza osnovne ocene! To je do tada bilo neviđeno odavanje časti jednom studentu.

Vratio se u Mostar kao velika zvezda i sa diplomom. Tu je raspoređen u radionicu prototipa. Njegov „veliki zalogaj“ je sistem hlađenja motora. Uspešno ga rešava za avion „kraguj“. U isto vreme, kreće rad na borbenom avionu „orao“ koji zahvaljujući ideji Dragoslava Dimića dobija strelasto krilo.

U ono doba, nije se moglo prigovarati vlastima koje ga vraćaju u Pančevo gde se naš  Dragoslav Dimić odmah uključuje u projekat “Utve” koji je vodio Brana Nikolić. Tu počinje rad na  avionu “utva 60”, zatim visokrilac “utva 66”, poljoprivredni avion “utva 65”, a zatim i na hidroverziji ovih aviona.

Dragoslav Dimić je u to vreme načelnik konstrukcije, pomoćnik generalnog direktora za tehnologije, šef razvoja. Njemu su avioni u srcu i krvi i on svaki slobodan trenutak provodi na aerodromu “Lisičji jarak”, gde su se okupljali sportski piloti i tehničari i konstruktori “Utve” sa porodicama.

• Tu smo testirali avione, dok su se naše porodice zabavljale – prisećao se Dimić.

Dugo se godina u inženjerskim krugovima prepričavala zgoda sa Titom i rumunskim predsednikom Čaušeskom čiji su inženjeri radili na zajedničkom projektu bombardera „orao“, kada se javila potreba za kupovinom mašine za obradu metala. Ona je bila toliko skupa da su troškove morali da odobre lično prvi ljudi države. Za razliku od Čaušeskua koji nikako nije razumeo problem, Tito je odmah shvatio suštinu, pa je gledajući Dimićeve proračune, zvao rumunskog predsednika da mu objasni tehnologiju. Za vazduhoplovce je to bio argument plus da je Tito bio bravar.

Avion “utva 75” koji je Dimić konstruisao bio je najboljii školski avion onog vremena. Od kada je pilot Vladislav Slavujević prvi uzleteo na “utva 75”, znalo se da je reč o sjajnom  avionu. Proizvedeno je 136 komada, a od 1986. rađen je i u verziji četvroseda.

“Utva 75” nastala je po tehničko-taktičkim zahtevima vojske i bila je izdržljiva letelica. I danas para vazduh po svim kontinentima. Ostalo je zabeleženo da je lično naš Dragoslav Dimić vozio u „utvi 75“ jordanskog kraljsa Huseina.

Poslednji njegov veliki projekat bio je ekranoplan “utva 754”, letelica namerena za prevoz vojske slivom reka, jezera, mora iz 1982. Ovaj specifični avion leti na svega par desetina metara iznad površine i sleće na vodu. I taman kada su njegovi projekti se bližili kraju ispitivanja u Brodarskom institutu u Zagrebu – država se rasparčala.

Došlo je teško vreme kada nije bilo mesta za projekte. Tako su ostali nedosanjani Dimićevi nacrti za hoverkraft, lebdilice, ultralake avione, bespilotne letelice na raketni pogon…

Ali jedan od njegovih projekata zapatio se i u Americi. Porodični taksi koji je Dimić projektovao 1965 nazvan „patka“ osmišljen je tako da pošto sleti  na aerodrom uvuče svoje krilo i sa aerdroma izađe kao vozilo. Genijalno.

Nebojša Đorđević