MILOŠ PAVLOVIĆ – BALKANSKI AS NA STARTU PRESTIŽNE TRKE 24 HOURS OF DAYTONA

Miloš Pavlović iz Beograda, bavi se automobilizmom od 1991. godine, kada je učestvovao u karting šampionatu Jugoslavije. U kartingu je osvojio dve titule u SFRJ, a bio je i regionalni šampion Italije i vicešampion Evrope. U Japanu je 1996. godine postao pobednik Svetskog kupa Trofej Ayrton Senna u karting klasi Formula A. Prošao je sve značajne niže kategorije jednoseda, a titule je osvajio u Italijanskoj Formuli 3 2002. godine i Nissan light svetskom šampionatu 2004. godine. Osvojio je treće mesto u Renault World Series 3.5 šampionatu 2007. godine, a potom se takmičio u “predvorju” Formule 1, GP2 seriji. 2014-te takmičio se u Blancpain Lamborghini Super Trofeo šampionatu, u kojem je osvojio titulu evropskog i svetskog prvaka, a 2015. godine postao je zvaničan vozač fabrike Lamborghini i tim poslom se bavi danas. Jedini je automobilista sa Balkana i među retkima u Istočnoj Evropi, koji je nosilac “superlicence” koja mu omogućava vožnju bolida Formule 1.

Kada i kako ste počeli da se bavite džudom?

Kao i sva ostala deca mog uzrasta sa drugarima sam igrao sam fudbal na poljančetu, išli smo sa očevima na fudbalske utakmice i odlučivali za koji ćemo tim navijati. U julu 1991. godine slučajno sam sa roditeljima prošao pored improvizovanog kartodroma na Adi Ciganliji i pitao ih da li mogu i ja da probam karting. Pored mene na samom kartodromu bilo je još puno dece i sećam se da je jedna vožnja trajala deset minuta i da je kostala 100 tadašnjih dinara. Koliko me je ta moja prva vožnja kartinga opčinila, najbolje potvrdjuje činjenica da sam istog dana u večernjim časovima naterao oca da me tamo odvede ponovo, kako bih još jednom vozio. Od tada za mene nije više ništa postojalo osim kartinga. Insistirao sam sve češće da me roditelji vode na kartodrom, jer je za mene u to vreme karting bio najlepša igra i ništa više od toga. Naravno, kasnije je moja ljubav prema kartingu prelasla iz igre u hobi. U to vreme pravih treninga nije bilo. Sa pravim treninzima ću krenuti kasnije kada sam moj omiljeniji hobi zamenio nastupima na pravim trkama.

Bili ste najbolji vozač kartinga u Jugoslaviji 1992. godine, 1994. godine vice šampion Evrope i treći na svetu, a 1996. godine postali ste i svetski prvak.  Kakva su Vaša sećanja na te uspehe?

U to vreme, posebno izmedju 1994. i 1996. godine, bio sam već u pravom smislu reči profesionalni vozač i oficijalni vozač u jednom od najboljih timova na svetu. Po prvi put sam osetio šta znači biti zvezda u jednom sportu. Bio sam tada najperspektivniji vozač na svetu. Ovo nije moje mišljenje, već pravilo u auto sportu, koje važi za sve klince koji uspeju da osvoje Svetsko prvenstvo u kartingu. Izmedju ostalog, ja sam i najmladji osvajač Svetskog kupa u istoriji i tako je još uvek. Šta znaci biti svetski prvak u kartingu za nas vozače, najbolje govori činjenica da je Michael Schumacher posle dve osvojene svetke titule u Formuli 1, pokušao u sledeće dve godine da osvoji i ovu titulu takmičeći se tada sa novim klincima i na žalost nije uspeo da ostvari ni ovoga puta svoj san.

Diplomirali ste na Jim Russel Racing Drivers School u Formula Vauxhall u Engleskoj 1997, kako je izgledalo to školovanje i šta je za Vas bio najveći izazov tada?

Moj najveći izazov za vreme pohađanju škole Jim Russel-a bio je prestanak takmičenja u kartingu i definitivni prelazak u jednosede (formule). Gledajući iz sadašnjeg ugla tadašnju moju odluku sada vidim pozitivno, s obzirom na to da sam posle ove škole već bio u stanju da vozim jednosede u nižim kategorijama.

Problemi sa finansijama ometali su Vaš uspeh velikim delom karijere, šta Vas je motivisalo da istrajete u sportu?

O ovom problemu mogao bih da napišem knjigu i nemoguće je opisati u par reči kroz šta sam sve prolazio. Iskreno rečeno, nisam siguran ni da li bi čitaoci poverovali da govorim istinu, toliko je stvarnost bila surova prema meni. Šta me je odrzalo u sportu, mislim pre svega na moju definitivnu odluku da ne odustanem ni u momentima gde bi svi već odavno odustali. Bez obzira na cenu koliko će me to egzistencijano koštati, išao sam napred, napred i samo napred…

Prvi ste vozač iz istočne Evrope koji je dobio super licencu FIA Formula One Championship, šta za Vas znači taj uspeh i kako je to usmerilo Vašu karijeru?

Super licenca koja ti daje pravo da učestvuješ na Svetskom prvenstvu Formule 1 samo je jedan komad papira, ako istovremeno nemaš podršku od svoje države ili nekog sponzora. Kako ja u to vreme nisam imao ni jedno ni drugo, za mene je ovaj komad papira ostalo mrtvo slovo na papiru. Nikakvu korist, na žalost, od ovoga nisam imao.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom do sada?

Bez obzira koliko će možda izgledati čudno, svojim najvećim uspehom smatram osvajanje Svetskog prvenstva u kartingu.

Kako ste odlučili da učestvujete u trci 24 Hours of Daytona, šta Vas je dovelo u SAD?

Od 2015. godine, ja sam oficijalni vozač Lamborghini-ja i vozim odredjene šampionate ili pojedinačne trke koje ova firma odluči da ću voziti. Ove godine Lamborghini je odlučio da ja vozim za njih trku u Daytona Beech-u.

Kakvi su Vaši utisci o SAD-u, naročito po pitanju sporta kojim se bavite?

Auto sport u Americi vrlo dobro poznajem. U periodu izmedju 2009. i 2013. godine bio sam u Americi desetak puta pokušavajuci da obezbedim mesto u šampionatu IndyCar-a. Nije bilo tima koji me nije hteo, ali, naravno, samo u kombinaciji sa sponzorom. Ovo pravilo, uostalom, važi i za sve ostale vozače iz ovog šampionata. Najveća razlika izmedju Američkog auto sporta i auto sporta u ostalom delu sveta je u tome što je u Americi auto sport pre svega spektakl, zadovoljstvo i u neku ruku možemo reći i zabava. U ostalom delu sveta vlada ciničan pristup, pun protekcionizma i ne baš pravih sportskih vrednosti.

Na šta ste najviše fokusirani na pripremama i šta smatrate svojom prednošću?

Kao i u svim sportovima a posebno u auto sportu, najvažnije je tvoje mentalno stanje kako pre tako i za vreme trke. Odluke se donose u deliću sekunde, a greške ne opraštaju. Zbog svega toga, jako puno radim na tome da za vreme trkačkog vikenda budem u harmoniji sam sa sobom. Naravno, pored ovoga važna je i fizička pripremljenost, koju postižem svakodnevnim treninzima.

Vaše nade i očekivanja od trke u Daytona Beech-u i dalji planovi u karijeri? Da li razmišljate da karijeru preselite u SAD ili ostajete u Evropi?

Od same trke u Daytoni očekujem i sve i ništa. Trke koje se voze 24h bez prekida su jako nepredvidive. Rezultat ne zavisi samo od vozača, već i od cele ekipe uključujući tu i vozača koji će automobile dovesti na stazu. Dovoljno je samo da mehaničar jedan šraf ne zavrne kako treba i za sve nas trka za dobar plasman je završena. Naravno, svi mi, kako cela ekipa tako i vozači, daćemo sve od sebe da ostvarimo što bolji rezultat. Što se tiče drugog dela pitanja, kao da ste pročitali moje misli. Već više meseci radim na tome da uđem u svet američkog Nascar-a. To je moj trenutni cilj i kao i uvek boriću se do kraja da ga ostvarim. Radim jako puno na tome, ali zasada ide dosta teško. Svet Nascar-a je jako zatvoren. Ako kažem da se čak ni na telefon ne javljaju čak i kada ne znaju ko ih zove, sigurno ćete razumeti koliko je teško ući u ovaj svet ako nemate nekoga ko će Vas tamo direktno odvesti. Ko zna, možda će mi Daytona pomoći u tome.