ALEKS PANOVICH – KOŠARKA KAO ŽIVOTNI PUT

Čovek koji je za sebe stvorio posebno ime u svetu košarke, Aleks Panovich, nesebično daje svoje vreme i sebe mladim, perspektivnim igračima i pomaže im na izuzetan način. Trenira mlade sportiste, pomaže im da poboljšaju svoju igru i dobiju stipendije za prestižne koledže. Želja mu je da čini dobro i utiče na pozitivan način, motivacija koja vodi porodicu Panovich generacijama i tradicija koju on održava na sebi svojstven način. Aleks se ovim poslom ne bavi profesionalno, za njega je ovo čist čin dobročinstva i zbog toga je stekao izuzetnu reputaciju među profesionalnim trenerima košarke na najvećim koledžima u Americi koju poštuju njegovu reč, preporuku i mišljenje iznad svega.

Aleks Panovich je rođen u Čikagu, sa porodicom je živeo u Alaska i Colorado Springs. Kao dete je bio master igrač šaha i i svirao je harmoniku od pete do šesnaeste godine. Studirao je na University of Wisconsin nakon što je proveo godinu dana na Morton College gde igrao Junior College košarku. Bavi se košarkom na ovaj ili onaj način od svoje 14 godine.

Čime se profesionalno bavite, kako uklapate taj posao sa košarkom?

Bavim se kreditiranjem jer sam uspeo da izbegnem da me regrutuje CIA. Za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji imao sam od njih ponudu o kojoj sam razmišljao da bi na taj način pokušao da pomognem našoj zemlji ali to se nije desilo i posvetio sam se kreditiranju. Taj posao nije povezan sa košarkom ali mi daje mogućnost da se bavim sportom jer je radno vreme veoma fleksibilno i ostavlja mi dovoljno prostora u rasporedu obaveza da mogu da postignem mnogo toga u košarci i da promeni život mladima sa kojima radim, usmerim ih u životu i putem sporta im dam piliku da postignu nešto u životu.

Šta Vas je inspirisalo da počnete da radite kao trener?

Ta inspiracija je u stvari kombinacija želje da učinim nešto i promenim stvari koja je konstantna u mom životu, i činjenice da mi je košarka na neki način spasila život. Kada sam imao16 godina doživeo sam porodičnu tragediju, moja majka je oduzela sebi život i u tom periodu mog života sve što sam imao bila je košarka i prijateljstva koja sam imao zahvaljujući tom sportu. To me je zaista spasilo i pomoglo mi da se izborim sa strašnim bolom i patnjom u tom periodu. Zbog toga sam odlučio da na svoj način uzvratim košarci, da pomognem i promenim živote mladim ljudima i ne samo da ih treniram i učim košarci već da ih učim o životu i pravim vrednostima. Kroz mnoge kontakte koje sam napravio kroz košarku tokom svih ovih godina, to mi je pomoglo u mnogim stvarima u životu i meni i mom sinu, naročito u njegovom interesovanju za nekoliko koledža jer se on ne bavi košarkom već igra fudbal i lacross.

Gde najbolje vidite rezultate svog rada?

Rezultate svog rada vidim na sportistima kojima sam pomogao, životu koji vode i koledžima koje pohađaju. Sa nekim mladim ljudima radim veoma dugo i uspešno, Nick Rakocevic je jedan od njih, sa njim radim od njegove osme godine i uskoro kreće  na University of Southern California. Njega i brata Pete-a sam usmeravao gde da treniraju, koju školu da izaberu, Pete je diplomirao na Northern Illinois University. Moj posao je velikim deo mentorski posao, pomoć oko određenih izbora u životu i radu, vaspitanje i izgrađivanje određenih stavova prema životu. Miki Ljuboja uskoro kreće na treću godinu studija na Brown University a zahvaljujući kontaktima koje sam napravio, imao je ponude za Yale University i još neke. Radio sam i radim sa još mnogo mladih sportista, kao što su  Kurt Karis, CJ Blackwell koji je diplomirao na Loyola Marymount University i biće profesionalni igrač u Kini, Denis Alibegovic, Milos Ljiljak, Jake Kosokowski, Weisner Perez na Harvard University, Rocco Belcaster na  Ball State University, Toni Sudimac kreće na jesen na Nortwestern University i mnogi drugi.

Kako stupate u kontakt sa košarkašima sa kojima radite?

Jedan od razloga što ovo radim je činjenica da u Srbiji postoji sistem za rad sa talentovanim mladim košarkašima a u ovoj zemlji naša deca su prepuštena slučaju u zavisnosti od okruženja u kojem žive i škole koju pohađaju. Najčešće mi neko ko me poznaje preporuči te mlade igrače ili oni čuju za moju reputaciju i potraže me. Ne reklamiram se, naravno jer ovo što radim ne naplaćujem, radim besplatno. Veliki broj dece je ili srpskog ili grčkog porekla a neki su iz srednje škole koju sam ja pohađao, Morton High School, Cicero, IL. Takođe, 10 godina sam radio kao trener za košarkaški klub Chicago Stars i kroz taj košarkaški klub su i došle mnoge od preporuka za mlade ljude sa kojima radim ili sam radio.

Kako se razvijao Vaš rad?

Moj rad u košarci se razvijao kao i svaki drugi biznis, upoznavao sam ljude, stvarao mrežu poslovnih veza i s vremenom imate sve više posla što više ljudi poznajete. Imam kontakt sa svim trenerima jakih univerziteta koji imaju dobre klubove, kao što su Andy Enfield, Head Coach-University of Southern California, Steve Alford, Head Coach-UCLA, Jim Larranaga, Head Coach-University of Miami, Matt Painter, Head Coach- Purdue University, Josh Pastner, Head Coach- Georgia Tech i mnogi drugi. Svi ti treneri znaju šta radim, koliko ulažem u rad sa tim mladim sportistima i da to ne radim zbog novca već zbog dece i zbog toga oni poštuju moje mišljenje i kada im javim da treba da vide nekog mladog igrača, oni uvek znaju da je reč o ozbiljnom potencijalu. Kada odem u LA po ceo dan imam sastanke sa trenerima koji inače nemaju vremena ni za novinare, ali znaju da je i za njih dobro da čuju sa kojim igračima radim jer je moj jedini interes da pomognem toj deci koja su kvalitetna u svakom smislu.

Da li postoji neka priča mladog košarkaša koju bi posebno izdvojili?

Svi mladi sportisti sa kojima sam radio su priča za sebe. Nekima je trebalo više pomoći, i u privatnom životu, nekima manje. Zanimljivo je iskustvo da oni koji su bili spremni da najviše uče i da uvek poslušaju savet, oni su na kraju upisali najbolje koledže u zemlji. Jeff Jarosz je bio veoma siromašan dečak iz poljske porodice sa samo jednim roditeljem i imao je izuzetno dobru završnu godinu u srednjoj školi što se tiče košarke ali nije bio primećen od strane ljudi koji su trebali da ga vide, njegov trener me je nazvao da pomognem i da pozovem neke ljude koje sam poznavao. Da se nisam angažovao oko toga, taj mladić nikada ne bi otišao na koledž. Ne samo da sam uspeo da zainteresujem Lewis University za njega nego sam mu i pomogao oko nekih drugih stvari potrebnih u životu, oko garderobe, telefona. On je završio koledž i ima odličan posao u Board of Trade. Weisner Perez je mladić iz Dominikanske Republike, njegovi roditelji ne govore engleski jezik, vrlo skromna porodica. Njegov trener me ja pozvao da kontaktiram ljude i nađem način da upiše dobar koledž, sada je na Harvard University. Vodio sam ga u posete na univerzitete koji su mu ponudili stipendije, izvršio sam pritisak na Harvard da mu daju ponudu pre nego što je otputovao da igra za reprezentaciju svoje zemlje na FIBA, tada je osvojio bronzanu medalju sa timom. Harvard je čekao njegove rezultate testova, imao je maksimalan broj bodova.

Šta je najbolja strana Vašeg rada a šta najteža?

Kada ste trener košarke najbolja stvar su sigurno rezultati, odlasci na utakmice i prijateljstva koja se stvaraju i koja traju doživotno. Teži deo te priče je činjenica da ne naplaćujem svoj rad i ne provodim mnogo vremena sa svojom porodicom. To što ovo nije za mene način da zaradim ne predestavlja mi problem jer je ovakav posao nagrada sam po sebi, zadovoljstvo je raditi ga. Najbitnije je da pomažem ljudima da njihovi životi budu bolji.

Da li planirate da razvijate ovaj dobrotvorni rad sa mladim sportistima?

Da budem iskran, trenutno smanjujem obim posla jer imam svoju decu kojoj sam potreban a kad moj najstariji sin ode na koledž verovatno ću raditi manje nego sada i samo po preporuci.

Šta su Vaši ciljevi kada radite, na šta ste fokusirani?

Najbitnija stvar koju radim u stvari nije treniranje košarke, već vaspitanje i rad sa mladima, učiti ih bitnim stvarima u životu, da razvijaju svoje potencijale. Košarka je način da svoju decu bolje vaspitamo, učinimo što boljim ljudima i da na njih prenesem ono što radim i da oni isto tako vrate zajednici to što su dobili, na neki svoj način.