Olga Ravasi, profesor političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu.

Što više vreme prolazi, sve u Srbiji, u odnosu na Ameriku, izgleda  malo manje, malo skučenije, ponekada sivo, sa okrnjenom fasadom, ali, upravo je to ona čar koju ne poseduje nijedno mesto na svetu

Dijaspora i matica! Niti češće teme, niti manje rezultata. Ne postoji oblast u Srbiji o kojoj se toliko govori, predlaže i, navodno, radi,  a u kojoj ima tako malo pozitivnih rezultata. Olga Ravasi,  profesor političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu i predstavnik  srpsko američke asocijacije koja se bavi odnosima dijaspore prema Srbiji i Republici Srpskoj u razgovoru za naš časopis, kaže da ti odnosi nisu danas ni bolji, ni lošiji.

 – Odnosi matice i dijaspore  postoje, tu su u nekom generalnom smislu, ali su arbitrarni i, naravno, ne proizvode konkretne i obostrano zadovoljavajuće rezultate – kaže Olga Ravasi.

U političkom smislu su više loši nego dobri?

– Tema je dosta duboka i višeslojna, ali loši su iz prostog razloga što mi ne umemo da iskoristimo političku moć koju zaista posedujemo, koja nam može doneti odredjenu stratešku prednost, jer nam to, nažalost, nije državni prioritet. Razdor koji postoji, ne samo izmedju rasejanja i matice, vec i u užem političkom kontekstu, dovodi do zaključka da smo mi po nekada sami sebi najveći neprijatelji. Naša zajednička misija mora biti definicija strateškog cilja, vitalnog interesa, poimanja sopstvene države, nacije i identiteta. Ona mora imati kontinuitet, i mora biti deo državne i svake stranačke platforme.   

Šta mislite, zašto Srbiji nije u interesu da omogući dijaspori  da ima svoje predstavnike u Narodnoj skupštini?

– Srbiji je to u interesu, ali postoje legalne i ustavne prepreke koje zajednički moramo prevazići. Takodje, s obzirom na nepostojanost odredjenog sistema, kao i na stranačku i političku raspodelu moći, vizura za trenutni boravak na vlasti svih stranaka, pojedinaca i platformi je kratkotrajna i nema dugoročni plan i onaj pomenuti kontinuitet. Stranačke platforme skoro svih,  uopšte ne obuhvataju rasejanje. S obzirom da ću uskoro boraviti u Srbiji, verujem da ću imati priliku da ponovo razgovaram na ovu temu. Nakon proteklih izbora postoji inicijativa nekoliko strana za formiranjem novih stranaka. Konkretno, želim da iskoristim ovu priliku da ih pitam, koja od njih će u svoju platformu uvrstiti dijasporu?

Kako mislite da unapredite odnose matice i dijaspore?

– Jednostavan odgovor na to je, takodje, i postao uobičajen; razmenama i uticajem na političkom, ekonomskom, duhovnom, kulturnom, obrazovnom polju i dr. Sa svojim kolegama i saradnicima koji su u prošlosti razvili slične programe za neke države Latinske Amerike i Evrope, trenutno radim na programu koji ću konkretno ponuditi našoj vladi, jer ću uskoro ponovo boraviti u Srbiji, a po uzoru na delatnosti dijaspore nekih drugih ozbiljnih i uspešnih država u tom kontekstu, poput Izraela, Grčke, Japana, Kine, Irske, Italije, itd.

Šta je u tim odnosima  najgore što ste primetili?

– Nekoliko stvari su tu problematične, a prednjače nepoverenje i nerazumevanje jedni drugih. Greške su bile obostrane, i one se delimično nastavljaju. Naša država, matica Srbija, mora naći i videti  svoj definisan interes! On mora, bez obzira na promenu vlade, stranačku pripadnost i političke prilike, imati svoj kontinuitet. Onog trenutka kada smo to apsolvirali, tada zajednički možemo pristupiti diskusiji koja bi pokrila saradnju, zaduženja, platforme, programe. Odnos mora imati jednu ozbiljnost, ali on zahteva i ozbiljne, nekompromitovane ljude, koji iznad svega vide zajednički i vitalni nacionalni interes.

Kako ste zamislili da bolje pozicionirate Srbiju u svetu?

– Trenutno smo svedoci jednog ozbiljnog geopolitičkog globalnog prevrata, koji odredjene centre moci, želeli oni to ili ne, suočava sa pojedinim greškama iz prošlosti. One se javno možda neće priznati, ali su same od sebe pokrenule nezaustavljivu lavinu, a mi tu turbulenciju moramo znati iskoristiti i ovaj put se efikasnije pozicionirati. Upravo u ovoj preraspodeli moramo delovati preventivno i definisati svoje strateške ciljeve, te nastupajuće promene dočekati spremni. Veliki deo toga je i ta diplomatija rasejanja. Lekcije iz istorije smo, nadam se, naučili, i sada je trenutak da zauzmemo odgovarajući stav, a i mesto koje nam je oduvek kroz istoriju pripadalo; mesto pravdoljubivog i slobodnog naroda. Naravno ovo se ne sme samo svesti na floskulu, već kao što sam već napomenula, moramo krenuti u zajedničku akciju i imati dovoljno sluha za predstojeće promene.

Zašto , po vama, naši ljudi neće da pokreću svoje biznise u Srbiji? Šta im najviše u Srbiji smeta?

– Iskreno, ovaj segment i nije moja ekspertiza, ali po onome što obično čujem, poslovna klima nije najpovoljnija jer nedostaje odredjena sigurnost. Politička i regionalna neizvesnost, česte promene, stranačka pripadnost, administracija, birokratija, i sl. kreiraju nepovoljne okolnosti. Istini na volju, postoje odredjene povlastice u birokratskom i administrativnom smislu koje je vlada primenila za naše ljude iz rasejanja, ali se čini da je takozvani ‘strani investitor’ više zastupljen i relevantan.     

I do sada su mnogi naši ljudi u inostranstvu delovali politički i ekonomski  za dobrobit Srbije, ali nekih epohalnih rezultata nije bilo?

– Rezultata nije bilo iz više razloga, a prvi i osnovni je ona zajednička definicija strateških ciljeva i vitalnih interesa. Takodje, svi ti pokušaji su bili individualni, i u odredjenim slučajevima su sobom nosili želju za sopstvenom reklamom i afirmacijom, kao i naknadnom pojavom u Srbiji sa mentalitetom:” Vi nemate pojma, ja sam došao da vam objasnim”. To je ono nerazumevanje sa početka razgovora, i pomenute greške. Rasejanje pre svega mora biti partner i saradnik koji je tu da pomogne, a ne da je vidjen kao nesto što se nameće i što je remetilački faktor. Takodje su se, da li namerno ili slučajno, iz rasejanja promovisali ljudi bez kredibiliteta i nivoa, i ostavljali za sobom vrlo ružnu sliku o svima nama. Pametni su se sklonili i odrodili, jer im nije ponudjeno ništa ozbiljno, a u neozbiljnosti pristupa leži i isplivavanje neozbiljnih i samoimenovanih predstavnika.

Bili ste skoro u Srbiji. Kako vam domovina izgleda?

– Da, bila sam u dva navrata u poslednjih godinu dana i odlazimo ponovo, ovaj put porodično i po prvi put sa decom, za nekoliko dana. Domovina je uvek to što jeste, najlepša na svetu, ona je ono što u čoveku diše. žila kucavica koja struji kroz njega bez obzira gde se nalazio. Eh, sada, sa neke kritičke strane, možemo se osvrnuti na sitnice, a to je da što više vreme prolazi, sve to tamo u odnosu na Ameriku izgleda malo manje, malo skučenije, ponekada sivo, sa okrnjenom fasadom, i tako… Ali, upravo je to ona čar koju ne poseduje nijedno mesto na svetu… To je moj Beograd, moja Srbija.

Da li mislite da Srbija gubi svoj identitet, uklapajući se polako u opštu globalnu sliku u kojoj smo svi jedno, jedna država?

– Nisam pristalica globalizma u ideološkom kontekstu, ni kao Srpkinja ali ni kao naturalizovana Amerikanka, iako je, možda, u odredjenim ekonomskim smernicama izgledalo kao da on donosi prividne olakšice. Ali u kulturološkom i nacionalnom smislu je poguban po identitet. Ja, na primer, potičem iz porodice koja je obeležila kulturno nasledje tadašnje Jugoslavije, Srbije, a i evo sada i rasejanja. Većinu svog života sam i sama provela u umetničkom svetu, kao klasična balerina i pozorišna glumica, čime sam se bavila do sredine svojih tridesetih godina. Postoji toliko toga što nas identiteski definiše, i nas a i druge narode, i to se ni slučajno ne sme izgubiti i pretopiti u jednu monotonu, jednoličnu masu. Kada izgubimo sopstveni koren onda smo definitivno i izgubili sebe.

Profesor ste političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu. Da li studentima ponekad pričate o Srbiji?

– Često im pričam o Srbiji, u kontekstu spoljne politike i istorije. Čak sam pokrenula i inicijativu da se u redovne predmete uvrsti čas o americkoj spoljnoj politici na Balkanu devedesetih godina. Nažalost, moji drugi poslovi i putovanja me često odvlače od učionice i studenata, te sam u poslednje vreme bila prinudjena da časove prepustim drugima. Ali mi profesura zaista pričinjava zadovoljstvo. Naravno, verujem da pratite i šta se dešava na američkim univerzitetima u kontekstu političkog previranja i jedne vrste liberalno progresivne indoktrinacije studenata. Ja se uvek ne uklapam u programsku šemu te vrste, jer nisam ideološki zadojena. Nadam se da će se generalno u sistemu nešto bitno promeniti, jer obrazovni sistem ide vrlo ružnom stranputicom.

Zašto volite Čikago?

– Nisam sigurna da ga baš volim… Trenutno imamo jednu ‘love-hate’ relaciju. Jako dugo sam u Čikagu, pa se čini da postoji odredjeno prezasićenje, iz mnogo razloga. Naravno, kada smo kao porodica došli u Ameriku, devedesetih, nije postojalo mnogo izbora i opcija, jednostavno smo se tu zatekli, i ostali. Ja sam u Čikagu formirala i svoju porodicu, imam dva mala, divna dečaka. Sada nisam sigurna da cemo ostati u Čikagu. Frekventna destinacija nam je Florida, i moguća buduća destinacija za život.

Da li postoji nešto po čemu se Srbi razlikuju od drugih naroda?

– Naravno… naša univerzalna osobina… Inat… što je i dobro i loše, zavisi u koju svrhu ga upotrebimo. Takodje, nismo naučili da jedni drugima ‘praštamo uspeh’, da se cenimo i nalazimo razumevanja jedni za druge.

Da li postoji najlepše mesto na svetu, za vas? Koje je to mesto?

– Najlepše mesto na svetu je tamo gde je čovek srećan, gde su ljudi koje voli. Kada sam bila mala nisam nikada imala selo, baku ili dedu u selu. Deo osnovne škole sam živela i u Sarajevu, iako sam rodjena u Beogradu. Nakon svakog letnjeg raspusta, u školama se obično pisao pismeni rad na temu provoda na letnjem raspustu. Mnogi moji vršnjaci su opisivali selo, i miris cveća, livade, koze, kravice, miris svežeg mleka…Stalno sam roditelje pitala, “Zašto ja nemam selo?”. Pri tom moja omiljena knjiga je „Hajdi”, nju i danas čitam kada mi je potrebno rasterećenje od obaveza svakodnevnice. Zato, najlepše mesto na svetu je neki proplanak, i selo u planini gde je Hajdi živela sa svojim dedom i kozama… Volela bih takvo malo selo u Srbiji, sa opojnim proplancima, livadama punim cveća, kozicama i kravicama, gde se deca rumenih obraza bezbrižno igraju i pucaju od zdravlja… etu!   

Postali ste izaslanik i specijalni savetnik za Balkan i međunarodne odnose i bezbednost generalnog sekretara Interport polis.  Šta je zapravo Interport polis?

– Imenovana sam na poziciju specijalnog savetnika generalnog sekretara i direktor sam godisnje Nagradne ceremonije, od 2015, godine. Po protokolu i kriterijumu US Direktorata za nacionalnu bezbednost, takodje nosim i titulu visoko kvalifikovanog eksperta. InterPort Police ili International Airport and Seaport Police je internacionalna policijska carter organizacija, formirana 1969. godine, koja od terorističkog napada na kule bliznakinje u NY, 11. septembra 2001. evoluira u organizaciju čija je delatnost bazirana na saradnji sa zapadnim saveznicima u razmeni informacija, relevantne tehnologije, saznanja i programa kako bi zajednički saradjivali na suzbijanju terorizma i ozbiljnog transnacionalnog kriminala. Što je aktivnija globalna saradnja i razmena informacija i iskustava, to je i adekvatnije sprečavanje, razotkrivanje i prevencija terorističkih napada i kriminalnih aktivnosti.