Nostalgija
Nostalgija se često opisuje kao oblik melanholije, a u njeno naručje bacaju nas sećanja na lepe trenutke, drage osobe, rodni kraj. Termin je nastao spajanjem grčkih reči nostos (vraćanje kući) i algos (bol). Smislio ga je švajcarski lekar J. Hofer, tada student medicine, u svojoj disertaciji 1688. godine. Poslužila mu je za opisivanje čežnje za kućom koju su švajcarski plaćenici osećali boreći se u stranim zemljama. Opisao je njihovu tugu za rodnim krajem kao ozbiljnu neurološku bolest, čiji su simptomi neprestane misli na rodni kraj, anksioznost, nepravilan rad srca, anoreksija i nesanica. Napisao je da je nostalgija “tuga čiji koren leži u želji za povratkom u rodni kraj” i od tada je nostalgija poznata i kao “švajcarska bolest” ili “švajcarska tuga za zavičajem”. Švajcarci nisu bili prvi prvi koji su patili od nostalgije. Četrdesetak godina pre Hoferove disertacije, u Tridesetogodišnjem ratu, 6 španskih vojnika je pušteno kući jer su patili od “el mal de corazón” – (bola srca) za domovinom.
“Zaraza” nostalgijom nakon Švajcarske počela je da se širi i Engleskom. Nostalgija je prvi put upotrebljena u publikaciji “The Endeavour Journal of Sir Joseph Banks”, gde je pomenuto putovanje kapetana Džemsa Kuka na Pacifiku, koji je, negde blizu Jave, primetio da su mornari “sada prilično udaljeni od kuće i da ih je pogodila bolest zvana nostalgija”.
Nekada je čežnja za dobrim starim vremenima i prizivanje lepih uspomena, čak i u umerenim količinama, smatrana nezdravom. Danas, međutim, najnova istraživanja pokazuju da nostalgija može da bude i lekovita. Tako Tim Vajldšat, profesor na Univerzitetu u Sautemptonu, čija su istraživanja pokazala kako poneko putovanje kroz prošlost doprinosi da se osećamo nadahnutije i manje usamljeno, kaže: “Možete iskoristiti nostalgiju kao podstrek. Lepa sećanja su kao pauza od negativne energije. Ili, kako bi jedan od učesnika u istraživanju rekao, nostalgija je odmor u našim umovima”. Nostalgija, dakle, može da pomogne kada se osećate loše. Dr Kristin Bačo sa fakulteta u Sirakuzi kaže da nam nostalgija pomaže da ne zaboravimo ko smo. Prizovite je i kada se suočavate sa dubokim problemima. Prema istraživanjima Bačove, nostalgični tipovi ljudi imaju veće sklonosti da svoja dostignuća iz prošlosti koriste kao obrazac, vodič kroz krizne periode. “To je pomalo nalik vožnji”, kaže ona. “Gledanje u retrovizor omogućava vam da steknete potpunu sliku o situaciji.”
Iako se niko od stručnjaka ne zalaže za život u prošlosti, u sećanju na prošlost nema ničega lošeg, pod uslovom da je vidimo onakvom kakva je doista bila, a ne kakva bismo želeli da je. Oni koji idealizuju prošlost, to čine verovatno zbog toga što su izgubili oslonac u životu, ili što, naprosto, ne prihvataju proces starenja. I, tu dolazimo do suštine nostalgije – ona je u svojoj osnovi žal za sopstvenom mladošću.
Svi mi koji smo napustili domovinu “trbuhom za kruhom”, znamo koliko je nostalgija ponekad opipljiva. Kada je dozirana, ona poboljšava raspoloženje i povezuje nas sa drugima. Prisećanje na „dobra stara vremena” utkano je u naš svakodnevni život, od Fejsbuka koji nas podseća na naše nekoliko godina stare postove, pa do uramljenih porodičnih fotografija, koje svi imamo kod kuće na polici ili na zidu.
Kao najbolju ilustraciju naše teme, čitaocima prenosimo priču koja je prethodnih dana ponovo aktuelna na socijalnim mrežama. Dobio ju je naš pilot, poznati novinar i didžej Zoran Modli 2000. godine od pilota srpskog porekla, koji je posle dužeg vremena leteo nad Srbijom. Ova priča mnogima od nas naterala je suze na oči. Prenosimo je u celosti.
Zdravo gospodine Modli,
Noćas sam preleteo preko moje Srbije. Dvanaestog marta ujutro u 01:03 bio sam tačno iznad Mladenovca. Na visini od 33.000 stopa. Ti znaš i možeš da zamisliš kako je lepa moja Šumadija sa 10.000 metara visine. Preko Beograda, Mladenovca, Kragujevca i Niša, prema Sofiji. Letim po svim kontinentima sveta, ali samo moji srpski gradovi sjaje u noći toplinom koja može moje srce da ugreje. Osećao sam se veličanstveno. Frekvencija 123.775. Rekao sam:
“Dobro veče vam želim, Beograde i puno pozdrava, Cargolux 794, visina 33.000 stopa, kurs ka Beogradu.”
Kontrolor je bio zbunjen i nije znao šta da mi kaže. Očekivao je strani avion koji se obraća na engleskom jeziku. Na njegovo iznenađenje, to je bio Srbin u Boeingu 747-400 koji prvi put u svome životu vidi svoju otadžbinu sa samo moga, srpskog neba. Moje nebo miriše lepše nego bilo šta na ovome svetu. Moje nebo, moja prošlost, prokleta srpska dušo, prokleti živote. Luxemburg–Abudabi, prvi put u mom tridesetdrugom letu prelećem moju malu otadžbinu za 20 minuta, moje korenove, moje nasleđe i kulturu, moju ogromnu Srbiju, moju nadu. Kontrolor mi odgovara:
“Dobro veče, Cargolux 794, ko ste vi gospodine?”
Ja mu se predstavljam punim imenom i poreklom, a on kaže, “Želim ti, zemljače, da još 30 godina letiš uspešno iznad srpskog neba, živ bio.”
Krišom sam plakao u noći da moj kolega ništa ne primeti. Šta on zna šta je Srbin, srpska duša, ljubav prema napuštenoj zemlji, slomljeno srce siromašne šumadijske duše, koja svoje korenove nikako ne može da zaboravi i koja nosi večne bolove u grudima od onoga dana kada je ognjište napušteno, prokleti živote.
Ovu noć neću nikada zaboraviti. Moja Srbija, veličanstvena u noći, obasjava nebo kao da je pun mesec, kao da je dan, a ja prepoznajem gradove i sela kao da već po stoti put letim preko svoje kolevke. Ne treba mi dan da bih video reke, planine, kotline i srpske ravnice. Osećam moju Moravu kako pulsira u svom koritu. Vidim Avalu, mirišem Kosmaj, Zlatibor mi se smeje u lice, zemljo moja. Srpsko proleće miriše.
Moje srce želi napolje iz grudi. Nisam bio spreman na ovu eksploziju osećanja i emocija. Prokleta slovenska duša me muči i ne da mi mira u ovoj noći. Podseća me koliko ljubavi je u stanju da akumulira i reprodukuje u onim momentima kada smo ranjivi i slabi.
Ipak sam zbog toga srećan, jer to me razlikuje od ostalih Evropljana. Još uvek sam u stanju da patim i plačem kada mi je do toga. To je naša snaga. Mi nismo zbog toga slabi, mi smo žive duše sa svim vrlinama i manama. Mi znamo da nosimo naše bolove i radosti na našem bedru. To nas čini jačim u poređenju sa ostalim svetom.
(Abu Dhabi, 12. marta 2000. u dva sata i 15 minuta posle ponoći. Aleksandar Jovanović)
