NATALIJA RADIČEVIĆ – PORODIČNE PRIČA U MIRISU STARE SRPSKE KUHINJE

 

Kako ste Vi doživeli sve to što se događalo Vašim roditeljima?

Ja sam rođena ovde u Milwaukee-ju, država Wisconsin. Roditelji su me zvali usamljeni Jenki među braćom i sestrama. Moj brat je rođen u Beogradu a moja sestra u Londonu. Roditelji su me često vodili u Beograd i u druga mesta bivše Jugoslavije. Kad sam imala 16 godina, roditelji su me poveli na putovanje istim putem kojim su oni emigrirali u Ameriku. Hteli su da vidim puteševstvije koje su oni preživeli i da upoznam ljude koji su uticali na njih i pomogli im da dospeju tamo gde su stigli u Americi. To putovanje je za mene bilo velika škola jer me je nateralo da shvatim  teškoće koje su imali kad su došli ovde kao i sve kroz šta prolaze Srbi koji utehu traže u drugoj zemlji. Njihov težak put je za mene bilo povratak u starnost i ja sam im bila zahvalna za život koji su mi pužili. Sve to mi dalo mi je uvid u svet u kome živimo i ja često to iskustvo poredim sa onim koje imam svaki put kad se desi neka promena u svetu bilo da je u pitanju trgovina, politika ili neka društvena promena.

Koje firme su imali Vaši roditelji a komunisti im oduzeli?

S očeve strane, oni su imali nekoliko firmi i restorana, preduzeće za punjenje boca i skladište. Po njihovim rečima, komunistička vlada je došla na vlast,  oduzela im sve i izbacila ih na ulicu. Nije im ništa ostalo. Majčina familija je imala veliko poljoprivredno dobro. Kada su na vlast došli komunisti, njihov posed je raspodeljen drugim ljudima a njima je posle raspodele ostala samo trećina od zemlje koju ranije imali.

Roditelji Vašeg oca Aleksandra, došli su u Ameriku 1949 godine. Da li su razlozi zbog kojih su oni došli u Sjedinjene Države bili u vezi sa razlozima zbog kojih su Vaši roditelji napustili zemlju?

Moja deda se nije slagao s komunističkim načinom razmišljanja i bio je borac za slobodu mišljenja.  Zbog toga je morao da napusti zelju, jer je bilo sasvim izvesno da bi ga ubili. Svima je bilo naređeno da se zakunu na lojalnost komunističkoj partiji, ukoliko ne žele da završe u zatvoru ili najverovatnije budu ubijeni. S očeve strane, bilo je njih šestoro dece. Moj deda im je govorio da će on morati da ode iz straha od progona.  Kadgod bi našao neko sigurno mesto zvao bi ih da dođu da se vide, ali da se u međuvremenu drže podalje jedni od drugih i da napuste zemlju na bilo koji način. Moj otac je tada bio na studijama bogoslovije ali su ga  komunisti izvukli iz škole, stavili mu pušku u ruke i poslali ga na front. On se kasnije nikada nije vratio bogosloviji, jer mu se život iz korena izmenio za vreme nemira u Jugoslaviji. Moju majku je upoznao na igranci i zaljubio se u nju. Posle toga su se venčali. Tri puta su pokušali da pobegnu iz Jugoslavije. Prvi put su pokušali da beže preko slovenačke granice i tamo su ih uvhatili graničari. Igrali su se životima tada. Oboje tada bili jako mladi, imali jedva 21 godinu. Držali su im pištolje na slepoočnicama i polako bi povlačili obarač da vide kako će oni da reaguju. Mama mi je rekla kako je ona tom prilikom rekla mom ocu: “Ubiće nas.” i kako je počela da se oprašta od njega. A on joj je na to rekao: ”Pa neka nas ubiju. Mi ćemi ostati zajedno na nebu.” Na sreću, nisu ih ubili. Poslali su ih na sud za pokušaj nelegalnog bekstva iz zemlje i strpali ih u zatvor. Kad su ih pustili iz zatvora, oni su opet pokušali da beže. Ovoga puta tako što su platili nekoj ženi koja je imama veze i koja je navodno bila u mogućnosti da im pomogne da se izvuku iz zemlje. Tražila je novac za uslugu nezakonitog prelaska preko granice i moji roditelju su se teško snašli za novac. Kad je došlo ugovoreno vreme da se sastanu s njom i pobegnu preko granice, ona ih je prijavila policiji i opet su ih odmah strpali u zatvor. U to vreme moja majka je bila trudna s mojim bratom i moj otac je molio sud da on otsluži njen deo kazne da se dete ne bi rodilo u zatvoru. Sud mu je to dozvolio i moj otac je u zatvoru otslužio i njegovu i maminu kaznu. Jako mu je teško bilo u zatvoru. U zatvorskoj ćeliji je na sred sobe bila je rupa u podu, za kanalizaciju, sa pragovima od betona sa strane (umesto toaleta, prim.prev). Bez prozora. Ćelija je bila napravljena tako da u njoj nisu mogli da stoje uspravno. U zatvoru je tada upoznao čoveka koji je tu služio kaznu zato što je pomagao ljudima da beže iz Jugoslavije. To je bilo poznanstvo koje je na kraju pomoglo mom ocu da posle zatvora pobegne iz zemlje sa mojom majkom i mojim bratom koji je onda bio beba. Dospeli su do Londona gde su godinu dana živeli na tavanu i radili poslove kojegod su uspeli da nađu samo da prežive. Posle godinu dana, Engleska je svim prebeglim odobrila status azilanta i oni su tamo ostali još dve godine. U to neko vreme, njegov otac, pozvao ga je da dođe kod njega u Miiwaukee. I tako su se oni spremili i krenuli u Ameriku, za New York brodom Queen Mary.

Čime su se bavili Vaši  roditelji pre nego što su otvorili restoran 1971. godine?

Moja majka je radila kao prodavačica ženske odeće u centru MIlwaikee-ja. Moj otac je radio po fabrikama, u American Steel-u na primer, ali je kasnije našao posao kao kompjuterski tehničar u Northwestern Mutual Life-u.

Koja je tajna uspeha restorana koga su otvorili Vaši roditelji?

Ljubav. Iako su otišli iz bivše Jugoslavije, to ne znači da nisu voleli svoju domovinu. Nedostajalo im je sve: njihovi prijatelji, kultura, religija i  hrana, naravno. U Milwaukee-ju nije postojao ni jedan jedini srpski restoran a ni raznolikost u izboru hrane. Kada su otvorili restoran i tokom svih ovih godina rada restorana oni su uvek želeli da iskažu/prenesu dobrotu kulture i judi iz Srbije. Oni su želeli da ljudi dođu i provedu vreme zajedno, s obzirom na to da je u duhu srpske kulture sesti zajedno sa prijateljima i porodicom i vreme provesti uživajući u hrani i vinu…i u priči i stvaranju lepih sećanja.

Koji instrument i koju vrstu muzike je u restoranu svirao Vaš brat Milun? Možete li sa nama podeliti sećanje na Vašeg brata?

Moj brat ima talenta za muziku. On nema muzičko obrazovanje ali ima dobro uho i razume smisao i melodiju ne samo srpske muzike već muzike uopšte. On ima talenta za kompoziciju i aranžiranje i zna da svira više instrumenata: tamburicu, balalaiku, gitaru i akustičnu i električnu i klavijature, i mogla bih još da nabrajam. Ali njegov talenat ne ograničava se samo na muziku. Kad svira on može da priča sa Vama i da ustanovi koju muziku da svira da Vas dirne u srce i dušu. On je svirao i u raznim orkestrima i bendovima i snimao albune. On je jedan divan srpski muzičar.

Koliko je nada bila važan faktor u životima Vaših roditelja? Kakv je bio njihov stav prema životu i prema ugostiteljskom poslu kojim su se bavili?

Nada je reč koja se često čula u našoj porodici i koja se duboko usadila u mene. To je jedna neverovatno bitna reč. Za dvoje ljudi koji su pretrpeli gubitke, razočarenja, glad, poraz, diskriminaciju, siromaštvo, napuštanje, usamljenost i tmine rata, oni su uspeli da zadrže nadu u bolji život i kako da ga ostvare ako naporno rade.

Možete li nam reći nešto o dva požara koja su se dogodila u restoranu i kako su ga Vaši roditelji ponovo sagradili?

Ubrzo posle otvaranja, polse nekih pet godina rada restorana, 1976.,  baš kada im je krenulo grupa 50-tak članova nekog muškog kluba došla je u restoran na privatnu večeru i pili šljivovicu i pušili.  Kad je osoblje je posle toga kupilo prljave stoljnjake bacali su pepeo od cigareta u njih i nabacali stoljnjake na gomilu da ih sledećeg dana pokupi kompanija za pranje. U tim stoljnjacima jošuvek je bilo užarenog pepela koji se rasplamsao i zapalio stoljnjake. Zgrada je gorela dok smo mi spavali na spratu iznad restorana. Mog oca je probudio naš pas i odvukao ga napolje i tako smo se mi izvukli na vreme. Mi smo tada imali alarme, ali  bilo je toliko vruće zbog vatre da su se alarmi istopli i mi nismo mogli da ih čujemo. Mi smo svi stajali napolju i gledali kako nam restoran gori. Moj otac se osetio kao gubitnik jer je znao da nema dovoljno novca da ga ponovo sagradi. Posle nekoliko dana, jedan čovek iz Milwaukee-a je došao da razgovara za mojim ocem i pitao ga da li on planira da ponovo sagradi restoran. Objasnio je da je on iz organizacije koja razvija preduzeća u Milwaukee-ju i kako bi moji roditelji bili jedni od prvih klijenata i da bi im bilo jako važno da pokažu da takva vrsta organizacije može imati uspeha. Moj se mislio da li da pokuša ponovo, ali nije bio baš siguran u to jer je bilo potrebno da od njih podigne kredit, a imigrantima je bilo teško da dobijaju kredite. No uspeo je da dobije kredit od Milwaukee Economic Development Corporation-a (MEDC) i ponovo sagradi restoran i proširi ga. Dok su ga gradili, planirali smo veliko otvaranje i najavili to javnosti zajedno sa pričom šta se desilo restoranu. Ljudi su počeli da zovu i da prave rezervacije i sve je bilo popunjeno za period od osam meseci posle otvaranja. I kredit je bio otplaćen!  To je bilo neverovatna podrška koju smo mi dobili od zajednice.

Čini se da su domaća jela jedine lepe uspomene koje je Vaša porodica ponela iz bivše Jugoslavije. Možete li da na malo više pričate o tome?

Od 1971., mi smo imali veliki izbor jela iz Srbije i Evrope i jošuvek pokušavamo da ostnemo verni onome što su moj otac i majka započeli. Ako nastavimo da praviom ovakvu hranu, to će pokazati ko smo mi i odkle smo došli. Ja često čujem od ljudi:” Sećam se kako je moja baka sukala testo za štrudlu” ili “ o, kako je bila dobra mamina sarma…”, ali kažu i kako bi želeli da nauče da kuvaju sve to. I ja se često sećam tih vremena kada je moja majka pravila nedeljni ručak za našu porordicu i kako je bila umorna od posla i kako je želela da se svi okupimo i sednemo zajedno za sto. Ona je divno kuvala i ja često razmišljam o tim vremenima i sećam se koliko su nas ona i moj otac voleli i usadili nam osećaj ko smo i odakle smo.

Možete li nam reći nešto o poznatim osobama, Srbima i Amerikancima koji su bili gosti Vašeg restorana?

Alexender Radičević je bio šarmantna osoba i voleo je ljude. Od poznatih ljudi kod nas su bili Ronald Reagan, gradonačelnik Milwaukee-ja g-din Maier, zatim bendovi Jefferson starship i  KISS, onda Walter Mondale, Vlade Divac, Karl Malden (koji je poreklom Srbin), glumci iz serijala Streets of San francisco, Mirzea, porodica Karić, Michael Dukakis i mnogi drugi…

Šta Vaš restoran čini razlišitim u odnosu na ostale restorane koji služe hranu drugih kultura? Šta je po Vašem mišljenju glavn razlog zbog kog je Vaš restoran toliko popularan?

To što je srpski restoran u Americi i činjenica da smo mi ovde još od 1971. godine su ono što nas čini različitim. Mi smo i istorijska i kulinarska destinacija i to nas izdvaja od mnogih sličnih restorana sa nacionalnim kuhinjma, a i hrana je dobra, naravno. Mi nudimo srpsku hranu, ali i još neke stvari. Na primer, mi imamo partnerstva sa uvoznicima vina iz raznih oblasti Srbije, Balkana, Istočne Evrope, Italije, Francuske i Španije i kombinujemo ih sa jelima iz Srbije.