VLADIMIR KULENOVIĆ – SVETSKI POZNATI DIRIGENT I HUMANISTA U MISIJI DA MUZIKOM SVET UČINI BOLJIM

Maestro Vladimir Kulenović, dirigent i muzički direktor Lake Forest Symphony u Illinois-u, dirigent saradnik Utah Symphony i stalni dirigent Beogradske Filahrmonije. Beogradski muzički đak i pijanista koji je dirigovanje usavršavao na Džulijardu u Nju Jorku i radom sa velikim dirigentskim imenima kao što su Kurt Masur i Zubin Mehta. Dobitnik je prestižne nagrade Georg Solti Fondacije, a 2015. proglašen za čikašanina godine u klasičnoj muzici od strane Chicago Tribune, poznat kao Dirigent neobične strasti i rado viđen i slušan dirigent na mnogim uglednim svetskim muzičkim scenama. Ali pre svega, Vladimir Kulenović je jedno iskreno umetničko ljudsko biće čiji je životni cilj da muzikom čini dobro i na taj način sebe, ljude i čitav ovaj svet učini boljim.

Ja hoću da napravim ovde u Lake Forestu Beethove-novu devetu. Hoću da napravim hor koji će da uzima mladu decu i sa južne i sa severne strane Čikaga, one koji ne ne znaju ne gde je Nemačka, nego šta je Nemačka, koji nikad nisu čuli orkestar, nikad nisu čuli Beethovena, a žive u gradu koji ima najveći orkestar u Americi. Ja hoću u Lake Forestu da napravim da mi tako, da oni koji ne znaju gde je Nemačka, da ih naučim da govore nemački i da pevaju na nemačkom. To je moj cilj.

Moja svrha nije da izvedem Beethovenovu devetu 200.000 puta. Moja svrha je da je izvedem na neverovatan i sjajan način, da to bude zaista veliko izvođenje. I zato hoću da napravim ovaj hor. Beethoven je nama dao poruku: “Alle Menschen werden Brueder. (Svi će ljudi braća biti).” Poenta je napraviti nešto što je važno, naučiti ljude i te reči pratiti doslovno. Zato hoću da ih učim. Ja to hoću da počnem u spetembru da učim kjude za izvođenje koje je u maju sledeće godine. Morate da kreirate nešto novo na bazi starog. Da date noviživot tom delu koje svirate. Ja mogu da idem da gostujem s orkestrima, ali ja hoću da stvorim hor koji će biti oličenje tih reči koje taj hor peva. Ja hoću da stvorim hor čije će oličenje postojanje biti bukvalno one reči koje oni pevaju, znači da su svi ljudi braća. I hoću u njemu da imam bele ljude, crne ljude, sve ljude, i cvene, sve, sve. Hoću da imam mlade ljude, hoću da imam stare ljude, hoću da imam siromašne ljude, hoću da imam bogate ljude…Neki će hteti, neki će odustati, nekima će biti previše teško, neki neće moći, nekima će biti lako. Sve te ljude da stavimo zajedno. Da onaj kome je teško, bude tačno pored onoga kome je lako. Da onaj koji će možda dati novac i platiti za to iskustvo biti pored nekoga koji nema novac ni zašta, a voli da peva. Možda će biti nekoga ko ne voli da peva zato što ne zna šta je to pevanje, koji će kroz ovaj proces od osam meseco otkriti da voli da peva. I onda hoću da ti svi ljudi daju izvođenje ljudima koji slušaju i da ih zaraze time. I pevaće na originalnom nemačkom, naravno, ali s tim što ti moraš da shvatih svaku reč na univerzalnom jeziku. I hoću da mi kao izvođači to ponovimo i da ponovimo to ovde u Čikagu, ali da to onda uradimo u Beogradu, uradimo u Kini, svuda. Ako to preživi. A ako je to važno za čovečanstvo onda to treba da preživi. A moj zadatak je da se borim da to preživi, a zadatak društva je da to shvati i da to podrži. I jedni i drugi smo potrebni jedni drugima inače to neće preživeti, nećemo poboljšati čovečanstvo i nećemo napraviti pozitivnu razliku u životnoj sredini koja je ustvari naš ceo svet.

Daniel Burn, arhitekta koji je napravio Čikago, rekao je “Make no little plans, they have no magic to stir man’s blood and probably themselves will not be realized. (Nemojte praviti male planove, oni nemaju magijsku moć da poteraju krv da prostruji u žilama i najverovatnije nikada neće biti realizovani.”) Moj cilj nije muzika. Cilj moje karijere nije moje uživanje i muzika…To su sve podciljevi, to je kao piramida, a na vrhu te piramide, sve te moje podciljeve ujedinjava jedan cilj, a to je taj cilj, humanistički cilj. Moja misija u životu je da ovaj svet učinim boljim kroz ono što radim.

Vi potičete iz muzičke porodice (Vaš deda po ocu je pesnik Skender Kulenović) ali ponekad nova generacije krene putem različitim od porodične tradicije, kako je sve počelo?

Muzika je jedan instrument izražavanja za ljudsko biće, instrument komunikacije. Da li se Vi za to odučite? Ustvari, za to se Vi ne odlučujete, tako da nema veze šta rade Vaši roditelji. Ako imate nešto što je vokacija, to onda nije izbor. Vi onda nemate izbor da se bavite muzikom. Vi morate da se bavite muzikom, zato što Vam je to jezik. I taj izbor je toliko rano napravljen u mnogo slučajeva. U mom slučaju je to bilo negde između druge i treće godine života. Kada se nešto toliko rano desi, Vi ne sumnjate u to, Vi nemate izbor. Vi imate jednu stvar koju želite da radite, i ne postoje dve stvari tako da se tu napravi dilema. Naravno da svi mi imamo i neka druga interesovanja za neke hobije i aktivnosti i sl., ali ono što je identitet čoveka kao njegov posao (posao je malo gruba reč u ovom smislu) to nije nešto što Vi izaberete.

Pre nego što ste počeli da se bavite dirigovanjem, bili ste pijanista, da nije klavir koji drugi instrument bio?

Klavir, violina, čelo, glas, to su sve praktično instrumenti. Na nekom filizofskom nivou, mi sami kao muzičari smo instrumenti. Ono što je važno je da nađete nešto u čemu ste najsposobniji da budete izražajni instrument. I tu možete da pravite izbor. Tu ste sada malo stariji, jer sada više nemate dve, tri, pet godina. Sad pravite izbor. Ja sam prvo studirao violinu i klavir. Violinu veoma malo, onda klavir dosta dugo i još uvek sviram. Ali, ja sam shvatio svoju granicu kao pijanista, u smislu fizičke sposobnosti, tehničke itd. Svaka disciplina u okviru muzike ima svoje izazove. Morate da shvatite svoje realne mogućnosti, svoja realna ograničenja. Isto tako, muzičari kao i svi drugi umetnici, imaju svoju karijeju. Što Vam je veća karijera, imate veću šansu da doprete do većeg broja ljudi onim dobrim što radite. Ja sam negde oko 20 i neke godine shvatio da je to dirigovanje. Od druge do treće godine tu se stvorila ta klica da ja znam da će ovo (muzika) biti to što će biti moj život. Onda sam gradio svoj intelekt i svoj karakter, i naravno, kao muzičar. Naravno, Vi se i kao osoba razvijate, to je isto jako važno. Tako da je sve to kod mene prošlo kroz klavir. Što je dobro, jer tu pravite zvuk. A onda je tu negde oko moje 22, sve to sazrelo u svesti. Tu se stvorila želja za dirigovanjem i onda sam išao ka tome, jer sam bio siguran da je to to.

Da nije bilo povrede ruke da li biste nastavili karijeru kao pijanista?

To niko ne zna. Možda da, možda ne, ali ja sam uvek želeo da dirigujem.

Koji je bio osećaj posle povrede?

Osećaj je bio takav da: Polomi mi jednu ruku, ja ću da ipak uspem. Polomi mi drugu ruku, ja ću ipak da nađem načina da uspem. Polomi mi obe noge ja ću da nađem načina da uspem. Osećaj je bio taj da Vi nikada nikada ne padnete u očaj, da nikada ne izgubite nadu. Nikada. Absolutno ni za jedan sekund, ni za momenat, nijedna misao nije bila “šta ću sad”. Ne! Nikad! To je važno. I to je bilo to. I tu se negde tada, na jedan darvinistički način, kao opstanak svog identiteta kao muzičara, rodila mogućnost u dirigovanju. I ona sad živi i opstaje, kao što opstaje zver u divljini. Survival of the fittest (opstanak najprilagođenijeg).

Ako bi Vam ruka preko noći potpuno zacelila da li biste se vratili klaviru?

Naravno! Ja i sada sviram. Za sledeći koncert u Lake Forest Simphony, ja i sviram čembalo i dirigujem u isto vreme. Tamo sam pre dve nedelje imao koncert. Ako imam mogućnosti i ako imam vremena, ja sviram klavir. To nije kao da odlučite da budete samo jedno ili drugo. Ako hoćete da svirate klavir, sednite, vežbajte, radite i svirajte klavir i budite dobri. Ništa Vas ne sprečava da budete umetnik. Ako hoćete da budete profesionalac na sedam instrumenata, samo napred! Danel Barenboim je bio i dirigent i pijanista u isto vreme. Ja sam srećan da su mi ruke u dobrom stanju, sve je ok. Tako da u budućnosti može oped da bude klavir.

Kakav je Vaš pristup novom delu koje dotada niste imali prilike da radite?

Svako delo je novo. Svakom delu morate da se postavite kao da je novo delo, svaki put. Ako u delo uđete na taj način, imate šansu da mu date ono što zaslužuje, a to je da ga izvedete kao da je novo delo. Od samog početka morate da ga internalizujete. Proces je tu sličan procesu kroz koji možete da zamislite da glumac prolazi. Hajde da uzmemo dva promera Beethoven-ovu petu sinfoniju i Hamleta. Svi znaju Beethoven-ovu petu, i svi znaju Hamleta. Ako ste Vi glumac i ako ste dobili da glumite ulogu Hamleta ili Ofelije, onda Vi ustvari morate da skolnite svoj identitet po strani, makar samo u svojoj svesti, da biste mogli da se identifikujete sa identitetom uloge, sa Hamletom u ovom slučaju ili Beethoven-ovom petom. Znači Vi postajete deo nečega. Dirigent je ovde više kao režiser nego kao je glumac. Onda morate absolutno da od svakog najsonovnijeg nivoa to delo kao hirurg astavite na komade i onda ga sastavite zajedno. Potpuna analiza svega, apsolutno svega da biste razumeli jezik tog dela i da biste tim jezikom mogli da razumete šta to delo Vama govori i da biste onda Vašim jezikom mogli da to pokažete svojom muzikom. Vi ste tu negde filter kroz koji to delo prolazi i taj filter je Vaše razumevanje dela. Zato imate različite interpretacije. Onda morate da saznate sve što možete, da napravite sliku o kompozitoru i sliku o vremenu u kome se to pislao. I to su sve različite stvari. Hajde da uzmemo za primer Beethoven-ovu treću sinfoniju, Napoleon je tada napao Beč i Beethoven je prolazio kroz to. Morate praktično da razumete gde je taj čovek bio kada je pisao to, zašto je napisao to, šta ga je navelo da napiše ovo, i koji je razlog zbog koga je baš svima morao to da kaže. Zašto je Schiller morao da kaže Alle Menschen werden Brueder (Svi će ljudi braća biti) (Stihovi iz Ode radosti. Op.aut.) Zato što su bili ratovi. Zato što je njega kao i Beethoven-a bolelo to što postoji rat. A oni su hteli svetski mir. I nas mnogo boli što mi jošuvek imamo ratove, tako da ustvari mi delimo nešto sa tim kompozitorima, taj bol i tu nadu. I onda možemo da se povežemo s njima. I tako možete pričati sa Beethoven-om. Tako kao što ja sad pričam sa Vama, ja kad studiram Beethoven-ovu partituru, ja pričam s njim. Beethoven je bio muzičar zato što je hteo da poboljša svet. Ono gde se sve kondenzuje jeste zašto mi sve ovo radimo i zašto poboljšavamo sebe? Da bismo mogli da poboljšamo svet. Znači to je taj naš krajnji razlog, vrh piramide. I zato morate da shvatite da to ne možemo da uradimo sami. Ako je Beethoven imao šansu samo za vreme svog života da poboljša svet, on je imao veoma malo vremenda da uradi to. Razlog zašto mi sviramo muziku i zašto moramo da shavtimo njegove reči i njegove namere jeste da bismo mogli da nastavimo njegov uitcaj. To je važno. I zato praktično, kao interpretativni muzičari, mi moramo delu da posudimo naše telo, našu svest, naš duh. Moramo da posudimo tom delu sve to, i zato moramo da ga naučimo potpuno i absolutno internalizujemo. Vi morate da shvatitte svako delo kao što morate da shvatite svako ljudsko biće. Nijedno nije isto. Nijedno. Svako delo je kao ljudsko biće. Imate ovaj svet koji ima 7 milijardi stanovnika i imate svet kao jednu planetu, celu jednu muzičku planetu, gde je svako delo čudo isto tako kao što je svako ljudsko biće čudo. I morate da shavtite to što to delo čini čudom. I ako to ne shvatite, za Vas će svaka nota biti ista i svaka simfonija biti ista. Po mom, ako Vi ne shvatite to, Vi nemate pravā da se pojavite ispred publike kao izvođač, nemate pravā da Vam neko tapše, pravo da budete ispred orkestra, Vi ne radite svoj posao i to je tačka. I što je još najbolje, sve što živi kroz vreme, raste. Znači ništa ne stagnira. Mi rastemo sve dok smo živi. Beethoven isto raste. A ta simfonija je ostala tu, ali i ona isto raste. Vi ne možete da kažete nikada da postoji kraj. I svet se menja, svaki rat, svaki mir.

Šta je po Vama najbitnije kada radite jedno muzičko delo?

Istina. Istina u tom delu. Morate da shvatite šta je istina i morate onda da imate kapaciteta i tehniku, i sve što Vam treba kao izvođaču, da biste onda tu istinu svima podelili. Ako Vam je prljava tehnika, zaboravite onda na istinu. Ili ako Vam je super tehnika a niste pročitali sve o kompozitoru onda zaboravite na istinu. Morate da imate sve tu. Treba vam sve. Izvođenje je jedan organizam koji ima više kompnentata i svaka mora da bude zdrava.

Tehnika ili muzikalnost, šta je po Vama bintnije?

Šta je Vama bintinje, oko ili nos. Ni jedno ni drugo nije bitno, ako nema onog drugog.

Kad svirate klavir, svirate jedan instrument, ali kada radite s orkestrom, to je mnogo ljudi, mnogo instrumenata…

To je opet jedan instrument. Zato što postoji nešto je grupna svest. Govorite o klaviru kao instrumentu i to je ok. Tako isto svaki violinista, svaki klarinetista…i timpanista ima svoj instrument, i to je njegov instrument. Kao dirigent Vi uopšte ne taknete taj instrument. Vaš instrument su ljudi. Vaš posao je da stvorite od te grupe ljudi jedinstvenu celinu, jer orkestar kao i svaka grupa ljudi, mora da se složi i da postane jedan instrument. I dirigent je ustvari neko ko će tu da diktira nešto. Ja ne volim reč ditigent kako se kaže na srpskom ili na nemačkom iz kog ta reč dolazi, nego conductor kao na engleskom. Dirigent je ustvari kao conduit, kao provodnik, provodnik energije i jedan ujedinjavač svesti, muzičke svesti ljudi. Ustvari, Vi se ne bavite čak ni tim ljudima nego se bavite svešću u tom trenutku, njihovom međusobnom shavatnju koje čini grupnu svest. Orkestar je ustvari ta jedna nit svesti. I ako Vi tu svest kultivišete, orkestar će da zvuči dobro.

A šta se dešava kad ima problema u orkestru, ako neko, na primer, ima drugačije viđenje dela?

Koja je svrha aviona? Da transportuje ljude od jedne tačke do druge vazduhom. Znači mi (orkestar) smo avion, naša publika su putnici. Ako ste Vi pilot ili inženjer i ako krilo aviona nije baš dobro, da li ćete rizikovati nevine ljude u publici da lete u avionu u kome krilo nije dobro. Ne. Onda ćete uraditi sve što možete da popravite to krilo. Važno je da shavatate ljude, ne kao delove aviona nego kao ljudska bića. Da naparavite jednu iskrenu ljudsku vezu sa njima, naravno uvek samo profesionalnu i uvek samo muzičku. Ali i da Vi pomognete njima da žele da daju najbolje od sebe. Vi ne možete da naterate nikoga da uradi nešto. To nije moguće. Ono što možete da uradite jeste da inspirišete nekoga da poželi da uradi jednu ili drugu stvar.

Radili se sa velikim brojem orkestara u Evropi, U Americi, Japanu, da li Vam se dešavalo da imate situaciju s nekim iz orkestra…

Naravno da se desi. Uvek se desi možda malo, a ponekad i malo ozbiljnije. Ali, pravi vođa je onaj koji inspiriše. Vi morate tim ljudima da predočite da mi imamo viši cilj, i to zajednički cilj, koji je ustvari isti kao i razlog zašto je neko uzeo klarinet ili timpane ili zašto sam ja postao dirigent. Taj razlog je nešto više od nas. Znači mi svi zajedno smo više od same sume tih svih delova. Ono što svaki deo mora da shavti je da sam za sebe ne može da funkcioniše. Ja ne mogu, a ne mogu ni oni. Mi smo uzajamno potrebni jedni drugima. Ja ne pravim nikakav zvuk, jer ja ne mogu da sviram. Ja sam dirigent. Znači meni trebaju muzičari. Oni isto tako ne mogu da se slože bez dirigenta. Mora da postoji jedna nit koja je zajednička. Svako neslaganje, sve to profunkcioniše kada potpuno zaboravite na svoj ego. I to je jedini način. To je prvo što mora da se uradi. Ja ne očekujem da meni veruju ljudi. Ali očekujem da veruju Beethovenu, pošto što ja verujem Beethovenu. I onda očekujem da oni koji još ne veruju Beethovenu vide i kažu hej Vladimir veruje Beethoven-u, pa nije on toliko glup hajde i mi da mu poverujemo malo. Ali ovde se radi o Beethoven-u, a Beethoven je prošao kroz test vremena. I Bach je prošao krot test vremena. I Da Vinci je prošao kroz test vremema. Oni nisu prošli taj test vremena zato što su laka kategorija. Oni su stvarno zaslužili da budu večni. Tu apsolutno nema osporavanja. Vi možete da uništitte ta dela, ali ona će jošuvek da žive. Ona su više od čovečanstva.

Ima li razlika između orkestara, jer ipak govorimo o Evropskoj muzici?

Ne govorimo o Evropskoj muzici. Govorimo o unverzalnom jeziku koji pripada svim ljudima. Ima razlike, kao i što ima razlike između dva ljudska bića. Nikada neće biti da nema razlike. Lepota je u razlikama. Da, drugačije je svirati Mendhelsona u Maleziji. Ali možda onu mogu da izvuku nešto iz mene, što nije univerzalno. I to je bitno.

Od dirigenata s kojima ste radili, od koga ste najviše naučili?

Sva ta iskustva su stavljena u jedan melting pot (kotao za topljenje rudeč prim.prev.) koji je moja glava, moj muziški intelekt, tako da se to sve sada pomešalo. Isto kao kad uzmete boje, hajde da sad kažemo da je Kurt Masur crveno, da je neko drugi plavo, neko je žuto. Ali onda kao slikar, Vi to pomešate sve to na Vašoj paleti i dobijete jednu nijansu. Tako da je jako teško sve to odvojiti.

Ko je bio Vaš najveći učitelj u životu?

Verovatno moja baka (s tatine strane), Vera Crvenčanin koja je bila reditelj. Ona me je vodila na probe u pozorište, kad sam bio mali i kada je radila s glumcima. Ja sam jako mnogo naučio o probanju od nje. Ustvari, ona je bila isto tako dobra koliko i Masur, možda je čak bila malo bolja od Mehte. Sve zato što se povezivala s ljudima. Zato što ih je tretirala kao individualce. Ona je imala jedan dar da ljude može da stavi na istu talasnu dužinu. Kada ljude u trupi glumaca ili u orkestru staviš na istu talasnu dužinu, onda možeš da komuniciraš sa grupom. I to traje prilično nesvesno i prilično brzo sa orkestrom. To sam prvi put video od nje. I ustvari jedan od razloga zašto volim dirigovanje i probanje jeste što sam to povukao od bake koja nije bila dirigent, koja nije bila čak ni muzičar i nije znala ništa ni da svira. Masur je fantastičan bio što se toga tiče. Ono što ja mogu da Vam kažem za Masura jeste da sam od njega video da je napravio nešto što je zaista na nivou magije. On je uspevao da iz ljudi izvuče nešto i to na načine koji nisu ortodoksni uopšte, u smislu psihološke komunikativnosti. Proces kroz koji on sprovodi grupu kroz jedan spektar emocija čak i preko frustracije i preko inspiracije, preko svega, to je jako jako jako sofisticirano. On je takav vođa bio i tako brzo vodio da ljudi nisu čak ni primetili. Primetili bi tek kad urade nešto, šta se ustvari njima desilo. James DePriest, moj profesor sa Juilliard-a, njega sam video da napravi stavri bez progovorene reči, bez možda nekada i jedne progovorene reči. Kada ljudi vide da ih shvatate, tu se desi nešto i oni se otvore. Kad orkestar vidi da dirigent razume ono što orkestru treba, Vi ste već pola bitke pobedili.

Kako dirigent sve to može da oseti?

Mora. Iskustvom. Kao sve ostalo, vežbom. Da se ne zavaravamo, nije se Đoković rodio i sa pet godina uzeo teniski reket i servirao tako kako servira, nego je servirao milijarde loptica i to svake godine. On je umetnik kada igra tenis. On ima jako veliku strast ako vidite kako igra. Istovetno ima i kontolu i disciplinu, mentalnu i psihofizičku disciplinu. On isto poboljšava sebe. Sve to treba i za muziku. On inspiriše druge ljude da postanu bolji. Na način koji je značajan i na način koji inspiriše ljude da budu bolji. I to je to. I Masur je to radio. DePriest je to radio. Za Mehtu sam spremao orkestre. Ne znam ga dovoljno da mogu da kažem tako nešto za njega. Jednostavno nisam iskusio tako nešto. Ali za nekoga ko je stvarno magiju napravio, to je bio Masur.

Koji koncert Vam je ostao u lepom sećanju?

Ima ih dosta. Evo sad smo radili Beethoven-ovu devetu sinfoniju u Madridu. I to je bilo super. Otključao sam na jedan način nešto iz tih ljudi što nisu znali pre, što ustavri moraš da uradiš. U Beogradu, Sibelijus 1, to je bilo ozbiljno. To je bilo jako ozbiljno. Onda sam imao taj koncert sa Achucarrom. Joaquinn Achucarro on je jedan od najvećih pijanista. On je svirao Griegov koncert sa Taibei Sinfonijom. Ja sam znao da su svi shvatili da je to jedan od najvažnijih dana u našim životima. Pošto taj čovek koji je svirao ima 82 godine i Gierg mu je rođak. On je tako divno ljudsko biće, takav umetnik jedan, takav jedan poeta. Tako iskreno ljudsko biće, ali na nivou da nije samo iskren. On je stvarno na nivou blizu svetca ako govoriomo o religiji. On je govorio nešto što je stvarno važno. Vi ste ušli u taj kocert preko njega i on Vam je sve to servirao kao jedno lepo jelo. To je bilo neverovatno. Ja sam dirigovao, ali ja nisam dirigovao, ja sam slušao. Ja sam se potpuno predau njemu. To je bilo neverovatno. I onda sam ga pozvao da ovde u Lake Forestu svira i on je došao je odmah sledeće godine. I to je bilo isto tako. On tako živi. On jednostavno živi na tom nivou. A u Beogradu kad smo radili Sibeliusa, oni to nikada nisu svirali. To je bio prvi put. Ali to delo je za mene nešto što je jako blisko, i jako mnogo sam kopao po njemu. Identifikovao sam se potpuno s njim. I onda sam došao ispred orkestar koji to nikada nije radio i koji nije bio baš previše oduševljeni idejom. Ali ja sam im rekao da mi veruju. I onda smo otvorili jedan svet ceo i svi su pali. I to je bilo sjajno.

Solisti sa kojim biste voleli da radite?

Ima ih mnogo. Ja bih najviše voleo da radim sa Glenn Gouldeom (on više nije živ). Onda možda sa Sviatoslavom Richetrom, pijanistom. Gil Shaham je fantastičan violinista. To je neko ko je neverovatan. Ima dosta ljudi.

Zašto sa Glenn Gouldom?

Da ja mogu sve preostale dane svog života njemu da dam i da umrem danas, ja bih to uradio. Eto zato. Zato što bi onda mogao da nastavi da radi ono što je radio. Zato što je to toliko važno. Zato što on nije samo izvođač. On je bio nešto što je jako jako jako važno. Više od toga ne postoji.

Prekretnica u životu, a da nije povreda ruke?

Svaki dan je neka prekretnica. Kad sam imao 12 godina došao sam ovde u Ameriku i bio sam godinu dana ovde sa tatom. Ali sam onda odlučio da se vratim u Beograd i živeo sam sa mamom i sa bakom da bi učio muziku. Ja sam onda morao negde pre svoje 13-te godine da odlučim da neću da ostanem ovde u komfornoj Americi, nego da ću da se vratim u Srbiju, 1993. godine u najgore vreme. Ali meni je stvarno to bio super izbor. Ja sam stvarno znao da je to bio najbolji izbor i nisam pogrešio. Ja sam sa 12-13 godina shvatio da ova zemlja ne daje mogućnost da ti možeš da budeš muzičar i ja sam zato pobegao iz Amerike. Sve dok nisam imao 20 godina, dok nisam mogao da se zaposlim, a zaposlio sam se kao čuvar u muzeju prvo i onda sam radio u restoranima 5 godina, da bi mogao da zaradim novac i sebi priuštim obrazovanje i da dobijem green card itd.

Kad su pitanju moderni kompozitori, koji Vam je omiljeni?

Christopher Rouse, sjajan, absolutno sjajan. On živi u Nju Jorku i jedan je od najvećih američkih kompozitora. Način na koji me Rouse potpuno oduvao s nogu, to je bilo toliko odmah, to je isto kao kad čujete Beethovena i gotovi ste. Dobijete svih 100% odjedanput. Krzysztof Penderecki je sposoban da napiše nešto i da dođe do jako visokog nivoa. Ima kompozitora za koje još nismo čuli, Siegfried Matthus na primer, super. Onda Marc-André Dalbavie u Francuskoj. Ima ljudi koji neverovatno kako pišu.

Kad ne slušate klasičnu muziku ili tišinu, koju vrstu muzike slušate, kad imate vremena?

Sve kod mene dolazi u obzir, samo nemam mnogo vremena. Ovo je isto kao sa klasičnom muzikom. Ako ja čujem nešto što će mene da zaintrigira i da me povuče, ja ću taj miris da pratim i da onda pronađem više u tome. I nema veze šta je i koji je stil. To se isto desilo sa Bachom, samo što je to bio jak miris i nikad me više nije pustio. Može da se nađe lepo nešto u svemu, ako je iskreno. Jako volim folklor. U Rumuniji i Mađarskoj ima onlih njihovih gudačkih orkestara. Naš Bora Dugić je napravio jedan snimak s jednim rumunskim orkestrom koji je fantastičan. Onda dva bendžo svirača, jedan je slep, otac i sin Earl Scruggs i Doc Watson, to je neverovatno. Džez je stvarno nekada fantastičan, Art Tatum iz dvadesetih, na primer. To je prilično ozbiljno.

Čime biste se bavili da se ne bavite muzikom?

Nisam još razmišljao o tome. Ne znam. Nisam imao back up plan i još uvek ga nemam.

Šta još volite osim muzike, čime se bavite kad imate vremena?

Volim da igram šah. Volim da igram tenis, ali nemam vremena za tenis. Volim da plivam, volim putovanja. Volim da idem u muzeje, volim slikarstvo i vizuelnu umetnost. Volim da čitam jako. Volim pozorište, ali na žalost ne idem jer neman vremena. Voleo sam kad sam imao psa. Sad nemam vremena za psa, niti mogućnosti, ali to je bila veika, velika i važna stvar u mom životu. Imao sam tri vučjaka. Ljudi, prijateljstva…

Koliko je smisao za biznis bitan za dirigenta u sadašnje vreme?

Jako je bitan. Za dirigenta je to isto toliko bitno koliko Vam je bitna tehnika. Zato što mora. Imate tehniku i umetnički integritet, ali te dve stvari nisu dovoljne danas. Morate da to prenesete u svet i da utičete na taj svet. Jer, šta je biznis? Bizniz je trading (trgovina, razmena). To je appples for oranges (jabuke za pomorandže). Oni nama daju jedno, mi njima vraćamo drugo. Ono što oni nama daju je novac, koji je primitivna jedna stvar, a onda mi njima dajemo nešto što je sublime (uzvišeno). Morate da tim ljudima pokažete da to uzvišeno ima vrednost, pošto za mnoge ljude to nema vrednost. To je najteži biznis. To nije ubeđivanje, nego moraš da učiniš da oni sazreju, da shavte, da ih edukuješ. Da uradiš sve to da bi oni shvatili da ono što im daješ vredi toliko koliko je vredno. A vredno je, ustvari, mnogo više. Vi morate da imate osećaj za biznis kao muzičar, jer muzika zavisi od mene i toga koliko ću ja novca da donesem u orkestar. Ja imam odgovornost da donesem novac u orkestar. Ono što ljudi hoće da vide u biznisu je da ih impresioniraš nečim novim, odnosno kao što je Andrić rekao najviše što pisac može da uradi jeste da svog čitaoca iznenadi nečim što je predvidivo, da ga iznenadi nečim što očekuje. Ali kako se to očekivano predstavi, to je iznenađenje. Svi očekuju da ćeš da tražiš novac, ali kako ćeš to da uradiš to treba da bude wow!

Savet maldima i onima koji tek počinju da se bave muzikom ili dirigovanjem?

Da nikada ne odustaju i da nikad ne budu zadovoljni, ali da uvek i svaki sekund budu srećni onim što rade. Ali, stvarno čista sreća, koja je nemoguća naravno ako niste iskreni, koja je nemoguća ako ne dajete sve najbolje od sebe. I samo to. I to je to. Ako ste zadovoljni, onda staje sve, onda je sve super. Moraš da budeš srećan ne samo što si postigao nešto, neko zaovoljenje, nego srećan si onime što radiš i od samog početka, i kad si loše, i kad padaš na dno, jer ti ne ide. Ali si ti još uvek srećan jer onim što radiš, jer to što radiš je ono što voliš. Znači nije sreća zavisna od rezultata, od zadovoljenja. To je pogrešno i tad nikada nećeš biti srećan. I naravno da grešim, svi grešimo, ali to me ne tera da odustajem. I radiš svaki put da budeš bolji. Znači da nikad nisi zadovoljan i da te to što radiš ispunjava, zato što znaš da je to istina, zato što znaš da to čini dobro. I to te ispunjava dok radiš, a ne samo kad nešto uspeš. To je definicija sreće u životu.