STEFAN MILENKOVIĆ – NAŠ NOVI ČIKAŠKI KOMŠIJA

Ime poznato u svetu a najdraže nama iz Beograda i sa Balkana. Stefan Milenković je dobitnik mnogih nagrada u Srbiji: 2002. godine Umetnik veka, 2003. god. Najhumanija osoba, 2010 god. Brend ličnost. Izgradio je izuzetnu karijeru kao internacionalni maestro na violini ali i kao univerzitetski profesor. Njegova filozofija muzike, poput njegovog načina života, pravi su primer eklektičnosti, istraživanja ljudskosti, muzičkog nasleđa i iskustva kako bi se na što direktniji način povezao sa publikom i poklonio joj energičan i jedinstven nastup. 

Prva asocijacija na detinjstvo?

Zabavno, bezbrižno vreme, igranje sa bratom, prva iskustva u školi, crveni automobil na daljinsko upravljanje… I, naravno, violina i prve emocije vezane za nju.

Na koji način se opuštate, kako pronalazite unutrašnji mir?

Mislim da je veoma bitno da osoba u životu ima nešto što voli da radi, i što bi ga u bilo kom trenutku učinilo srećnim, ili da se jednostavno oseća bolje psihički ili fizički. Naravno, izbor je ogroman, i različite stvari koriste različitim ljudima i odgovaraju njihovom načinu života i karakteru. Meni lično odgovara joga, jer je to sistem pomoću koga ja balansiram mnoge nezdrave aspekte moje profesije, i koji obuhvata sve ono što me interesuje: fizičku formu, mentalnu stabilnost i duhovni element. U suštini, to jedan od retkih sistema vežbe koji na tako kompletan način održava ljudsko biće, a uz sve to vam ne trebaju nikakve sprave, i možete je vežbati bilo gde, što je meni veoma bitno jer sam često na putu.

Da li Vas nastupi na neki način iscrpljuju ili Vam obnavljaju energiju?

Pa, rekao bih i jedno i drugo. Sigurno je da na svakom koncertu ostavite deo sebe. Ali, s druge strane, osećaj posle dobrog koncerta je fenomenalan i nešto za čim žudite ponovo. Možda smo mi kao izvođači pomalo “adrenalin junkies” u tom smislu!

Kako biste Vi objasnili ljudsku potrebu za muzikom?

Ljudska potreba za muzikom je možda prirodna potreba da se osećamo dobro, da razmišljamo i osećamo a da ne razmišljamo o posledicama, da se prepustimo. Želim da verujem da je to pre svega naš poriv za nečim lepim, koji je svojstven svakom ljudskom biću, kao kada gledamo neku prelepi prozor i prirodi. Ali ono što je fascinantno za ljudsku potrebu za muzikom je da ona ima bezbroj oblika, i da različiti ljudi uživaju u različitim stvarima, a možda svi traže isti rezultat. Zato mislim da je veoma teško objasniti i generalizovati potrebu za muzikom jer vrsta muzike ima koliko i ljudskih bića.

Na šta se najviše fokusirate u pedagoškom radu?

Rekao bih na samog studenta, odnosno osobu, jer je njihovo sviranje prirodan rezultat njih kao ljudskih bića. Naravno, tu je nezaobilazna i tehnika sviranja violine, muzičko-energetska logika i prirodan tok, kao i disciplina i organizacija pripreme i psihologija nastupa. Generalno, polazim od većeg, čoveka i muzike, ka manjem i detaljima.

Koje nastupe u poslednjih par meseci bi posebno izdvojili u SAD-u i zbog čega?

Par fenomenalnih iskustava imao sam sa Sinfonijskim orkestrom države Juta (Utah Symphony Orchestra), kao i sa Misisipi sinfonijom (Mississippi Symphony) i pre nekoliko nedelja Sinfonijskim orkestrom Oklahoma Sitija (Oklahoma City Symphony) i IIinojskom filharmonijom (Illinois Philharmonics). Fantastični orkestri, odlični dirigenti, velike i prepune sale, lep program i divni ljudi pre i posle koncerata.

Šta Vas je privuklo da se preselite u Čikago?

Pored činjenice da je blizu Champaign-Urbane gde sam i dalje redovan profesor na Ilinojskom uinverzitetu (University of Illinois), to je grad koji ima neverovatnu ponudu i sadržaj, koji ima predivnu jezersku obalu i uvek inspirativnu arhitekturu, i gde sada već imam dosta prijatelja.

Kako poredite energiju SAD-a sa evropskom po pitanju načina života i prijema muzike koju izvodite?

U suštini, publika veoma slično reaguje bilo gde u svetu jer na koncerte pre svega dolaze ljudi, pa tek onda kulturološke ili nacionalne razlike. Ono što volim u SAD-u, a čega nema toliko u Evropi, je činjenica da se čak i najveće koncertne organizacije ili orkestarske ustanove zasnivaju na privatnim sponzorima i ljudima dobre volje, koji su uvek voljni da izađu u susret ako imate dobre ideje. Mislim da je to bolja podloga za stvaranje i održavanje kulture nego, recimo, kada zavisite od državnih ustanova.

Kakav je Vaš kontakt sa našom zajednicom u Čikagu?

Zabavan, ima zaista mnogo divnih ljudi!

Koji su Vaši profesionalni planovi i ciljevi?

Iako se bavim nečim tradicionalnim, ipak se moja profesija stalno menja i podvrgava modernim zahtevima publike, tako da je moj plan, u suštini, uvek isti: da se bavim muzičkom umetnošcu kojom sam se uvek i bavio, ali da istovremeno nalazim novi izraz i način ka koji predstavljam i komuniciram to publici.