Slađana Sarić – srpska operska diva u Čikagu

Uspešni nastupi u operama u Narodnom pozorištu u Beogradu odveli su Sladjanu Sarić na dalje školovanje u inostranstvu u klasama najboljih pedagoga. Nastupala je u Srbiji, Hrvatskoj, Madjarskoj, Italiji, Austriji, Nemačkoj, Rumuniji i Americi, a trenutno živi i radi u Čikagu i priprema ulogu u operi Toska Đakoma Pučinija, na radost ljubitelja opere na ovim prostorima.

Sladjana Sarić, sopran, dobitnica je nagrade Al Miglior Interprete Verdiano del MOA 2016. godine, u Montecatini Terme, Italija i bila je finalista internacionalnog takmičenja u operskom pevanju Grandi Voci 2011 na Oper im Berg Festivalu u Salcburgu, Austrija.

Kako je muzika ušla u Vaš život i postala Vaše opredeljenje?

Sećam se jednog odlaska u Srpsko narodno pozoriste u Novom Sadu sa majkom i sestrom, imala sam 5 godina. Slušali smo Verdijevu operu Nabuko u kojoj me je očarao deo kada Hor Jevreja peva. Od te večeri stvorila se neverovatna želja da postanem operska pevačica i da nastupam u istoimenoj operi. Snovi jedne devojčice postali su stvarnost, danas, posle mnogo godina, spremam ulogu Abigaile u operi Nabuko. Muzikom sam počela da se bavim sa svojih 6 godina. Zahvaljujući prijateljima, tada komšijama, profesionalnim muzičarima, upisala sam muzičku školu u Novom Sadu na odseku za harmoniku.

Šta Vas je navelo da počnete da svirate flautu, a potom i solo pevanjem?

Već po upisu u muzičku školu pokazivala sam poseban talenat i osvajala prve nagrade na takmičenjima. Prijatelji mojih roditelja (muzičari) predložili su da upišem još jedan instrument, da bih imala bolju perspektivu. Sa 11 godina počela sam da sviram flautu i završila sam Srednju muzičku školu “Isidor Bajić” u Novom Sadu a potom i studije na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu. Odrasla u Novom Sadu i u melosu starogradskih pesama, uvek sam rado za svoje prijatelje pevala pesme. Mnogo kasnije, sa 25 godina, upisala sam Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu i tada počinjem moje bavljenje operom i život operske pevačice.

S tačke gledišta profesionalog muzičara, da li je Vaš odnos prema muzici isti kao ranije?

Naravno da ne. Kada muzika počne da Vam bude profesija, menja se odnos. Postajete odgovorniji prema delu koje spremate, prema kolegama sa kojima pevate i prema publici koja vas nagradjuje aplauzom. Danas, kada poslušam snimke sa svojih početaka, shvatim koliko sam se razvila kao umetnik i koliko se moj način interpretacije promenio.

Šta Vam je doneo rad velikim umetnicima na master klasovima?

Imala sam sreću da učim od velikih operskih diva kao sto su Eva Marton, Mirella Freni, Maria Guleghina, Ruth Falcon, Radmila Bakočević, Biserka Cvejić. Od svake od njih sam naučila nesto novo i drugačije, što me sada izdvaja kao pevača. Ni malo nije bilo lako raditi sa njima. Bilo je tu jako lepih trenutaka, ali ponekad i bolnih, bilo je smeha ali i suza. Sada kad na sve to gledam unazad, duboko sam im zahvalna za sve što su me naučile.

Šta biste izdvojili kao svoj najveci uspeh do sada?

Kada sam počinjala da pevam cilj mi je bio da pevam u Narodnom pozorištu u Beogradu. Kada sam otpevala pet naslovnih uloga u Beogradu, želje su porasle. Prošle godine sam imala čast da dobijem stipendiju od IVAI Instituta u New York-u i provedem mesec dana radeći sa profesionalcima iz Metropolitan Opere sa kojima sam spremala naslovnu ulogu u operi Toska, Djakoma Pučinija. Iste godine dobila sam i nagradu za najbolji Verdijanski glas na Festivalu Opere Montecatini Terme u Italiji, od strane direktora velikih svetskih operskih kuća, svetskih diva i dirigenata.

Da li postoji razlika u metodama evropskih i američkih pedagoga sa kojima ste radili?

Lično nisam tu razliku primetila, jer pedagozi iz Amerike sa kojima sam ja radila su se školovali ili pevali u Evropi. Čak su u Americi učili od jugoslovenske operske dive Zinke Milanov i zvezde Metropolitan Opere u New Yorku.

Koje je Vaše mišljenje o trendu da se klasične opere režiraju u savremenom dekoru?

Normalno je da svako vreme nosi inovacije i da se prate trendovi, ali ipak sam više pristalica klasicne režije i mislim da će se sve to polako vratiti na ono kako se nekada režiralo.

Zašto mislite da je opera umetnicka forma koja je i danas potrebna ljudima?

Danas smo zatrpani internetom, svakojakim informacijama, snimcima i sve nam je dostupno, da čujemo i vidimo. Ali ništa od toga, ni jedna mašina ne može zameniti živo izvodjenje, lepotu i raskošnost glasa. Ljudima je potrebna iskrena emocija i beg iz surovo realne svakodnevnice.

Spremate Tosku, šta je za Vas najveći izazov u (glavnoj) ulozi Floria Tosce koju igrate?

Pevači medju sobom kazu “Toska-Koska”. I jeste, Toska je po meni jedna od najlepših opera ali i najtežih, ne samo čto je glasovno zahtevna, već i emotivno. Najveći izazov za mene je napraviti balans izmedju glumačke i glasovne interpretacije uloge, a da ni jedna od njih ne strada.

Koje uloge i u kojim operama biste želeli da ostvarite u budućnosti i kakvi su Vaši planovi?

Uloge koje bih volela uskoro da zapevam su Amelija u Verdijevoj operi Bal pod maskama, zatim Nabuko, Toska, Turandot i neke od Vagnerovih opera. Za 7 meseci, koliko sam u Čikagu, otpevala sam nekoliko audicija. Neke od njih su bile veoma uspešne i dobila sam glavne uloge. Ne bih da za sada o svemu tome javno pričam dok se ne desi, naravno da ćete biti medju prvima obavešteni.

Kada možemo gledati Vaše izvodjenje u Čikagu?

U maju nastupam pred čikaškom publikom sa SBC Orkestrom (Sinfonietta Bel Canto Orchestra) gde ću izvoditi arije Vagnerove iz opere Tannhauser.