Vitezovi bez mane i straha

Jednu od najlepših ravničarskih tvrđava oživeli vitezovi iz 40 zemalja sveta

Silni vitezovi bez mane i straha – kako kaže čuvena pesma  Milana Rakića – stigli su početkom maja u srpski srednjovekovni prestoni grad Smederevo, na Svetsko prvenstvo u borbi vitezova. Hiljadu ritera, i još toliko “štitonoša”  iz četrdeset zemalja sveta, među kojima čak i iz dalekog Perua, oživelo je jednu od najvećih i najlepših tvrđava u Srbiji.

  U smederevskoj tvrđavi sa  25 monumentalnih kula, na 10 hektara koje uokviruje bedem dug  1500 metara, kao da se vreme vratilo šesto godina unazad. U donjem gradu vrvi kao u košnici: na sve strane vitezovi i princeze, šatori beli razapeti, trgovci nude autentične torbice, obuću,  kacige,  sve vrste oružja od topuza, preko mača i koplja, do helebardi i falkona. Samo konji nedostaju. Umesto njih, opremu tešku i do 40 kilograma nose automobili, parkirani naokolo.

  Bilo je mesta za sve, iako je Smederevo i mesec dana pre održavanja  svetskog takmičenja bilo najvrelija tačka u potrazi za smeštajem. Sve  uokolo od 40 kilometara, kako je rekao Vladimir Blagojević, direktor  Jast Out Festivala, bilo je bukirano.

   Srbija je uspela da se izbori za mesto domaćina ovog  relativno mladog takmičenja koje postoji  desetak godina, zahvaljući  pre svega monumentalnoj tvrđavi i činjenici da ima svoj viteški festival: Just Out Festival u Manasiji koji je prošle godine posetilo sto hiljada ljudi.

   Bio je to fantastičan pogodak: za ljubitelje srednjovekovnih borilačkih sportova, za grad Smederevo, za Srbiju koja je ucrtana u mapi viteških dešavanja. Smederevsko takmičenje oborilo je i neke viteške rekorde: u nedelju je održana  najveća takmičarska bitka ikada: po kiši, koja je sigurno prijala takmičarama jer je, kako kaže Jovan Ilić, član reprezentacije Srbije, ispod kacige i štita od čelika ( ili titanijuma) temperatura tela i do 80 stepeni Celzijusovih. Kiša nije oterala posetioce koji su  imali priliku da vide najmasovniju makljažu u kojoj su se sudarile dve vojske od po 150 ljudi. Ukupno 300 vitezova borilo se mačevima, kopljima, buzdovanima… Svo oružje je, naravno, zatupljeno kako ne bi došlo do povreda. Prizor vredan divljenja.

   Mora da je i despot  Đurađ Branković, najbogatiji vladar u istoriji Srbije ikada, ako je odnekud gledao spektakl bio zadovoljan. U njegovom Smederevu ovakva revija viteštva, snage i umeća!

  Otac mu je bio čuveni Vuk Branković, koga je istorija nepravedno ocrnila, a majka Mara, ćerka kneza Lazara. Njegov rođeni ujak, despot Stefan Lazarević, nije imao sopstvene dece, pa je za naslednika odredio baš svog sestrića Đurađa Brankovića, prethodno ga posinivši. A Djurađ, nije sedeo skrštenih ruku.

  Pošto je u spletu političkih prilika postao turski vazal, zbog čega je morao da vrati  Beograd  početkom 1428. godine ( koji je Stefan Lazarević dobio samo na uživanje) – morao je da gradi novu prestonicu. Odlučio se  za Smederevo.

 Para je bilo na odmet. Nikada u svojoj istoriji, ni pre ni posle toga Srbija nije bila bogatija država. Godišnji prihodi despota Đurđa Brankovića samo od rudnika kod Novog Brda iznosili su od 120.000 pa do 200.000 dukata, a oni su činili samo 1/3 ukupnih prihoda despotovine. Budžet despotovine bio je ne mnogo manji od budžeta u to vreme najvećih evropskih država.

 To ogromno bogastvo Srbije despot je iskoristio da za samo dve godine, od 1428. pa do 1430. godine, sazida smederevsku tvrđavu!

 Na izgradnji je bila mobilisana cela Srbija. Iz majdana kod srednjovekovnog grada Rama na Dunavu, vađeni su veliki komadi kamena belog i zelenca, i vučeni nepreglednom kolonom volujskih kola, dok su nešto manji komadi do Smedereva stizali iz ruke u ruku. Graditelj Smedereva je, po svoj prilici, bio Georgije Kantakuzin, brat njegove žene Irine Kantakuzin koju je narod zvao Jerina.

 Za težak i naporan rad narod nije okrivio despota Đurđa već je svu krivicu svalio na Jerinu i njene Grke. Despotica je zato dobila naziv  – prokleta Jerina.

 Devet godina kasnije Smederevo će pasti pod najezdom Turaka. Despotova ćerka Mara završiće u haremu kod sultana Murata II, a sinovi Stefan i Grgur, biće oslepljeni! Tu u Smederevu gde se ovih dana veselo aplaudiralo vitezovima, dogodila se jedna od najtužnij istorijskih scena: kada je otac Đurađ izašao da dočeka oslepljene sinove.

  Živeo je 90 godina, dovoljno dugo, da uživa u lepoti tvrđave koju je podigao i ostavio tolikim generacijama, sve do nas danas. Da ga ne bismo zaboravili napisao je :

  “Hristu bogu blagoverni, despot Đurađ, gospodin Srbljem, i Pomorju Zetskom, naredbom njegovom sazida se ovaj grad u godini  6938. (1430).“

[box type=”shadow” align=”” class=”” width=””]
BRAT PROKLETE JERINE GRADIO SMEDEREVO
Na izgradnji smederevske tvrđave bila je mobilisana cela Srbija. Iz majdana kod srednjovekovnog grada Rama na Dunavu, vađeni su veliki komadi kamena belog i zelenca, i vučeni nepreglednom kolonom volujskih kola, dok su nešto manji komadi do Smedereva stizali iz ruke u ruku. Graditelj Smedereva je, po svoj prilici, bio Georgije Kantakuzin, brat njegove žene Irine Kantakuzin koju je narod zvao Jerina. Za težak i naporan rad narod nije okrivio despota Đurđa već je svu krivicu svalio na Jerinu i njene Grke. Despotica je zato dobila naziv – prokleta Jerina.
[/box]

Nebojša Đorđević