Čudesne lepote Srbije – Lepenski Vir: U Srbiji kolevka Evrope

Grupa nemačkih turista  sa jednog od hiljade  kruzera koliko će ove godine proći Dunavom, koje je turistički vodič  poveo do arheološkog nalazišta Lepenski vir   pažljivo je slušala njegovu priču. Jedan je zatim sumnjičavo upitao, da li je siguran u to da je  kultura Lepenskog Vira baš najstarija na svetu?

 “ Da,  kazao je turistički vodič, inače, istoričar, Lepenski vir je najstarija duhovna i materijalna kultura na svetu, koja je postojala pre 10.000 godina i tada već imala  svoje , ako ne pismo, a ono znakove koji će se pretvoriti u pismo. Ta kultura imala je prvi prikaz ljudske glave u prirodnoj ili natprirordnoj veličini.

 Ali , bili su uporni Nemci, zar najstarije pismo  nije mesopotamsko?  A šta je sa Egipćanima?

  – Ne, odgovorio im je razdragano istoričar. – Izračunajte sami: lepensko pismo nastalo je 8000 godina pre nove ere, sumersko 3200 godine p.n.e. egipatisko je postojala oko 3000 godine pre nove ere, indijsko 2200 g.p.n.e., feničansko 1600g.p.n.e., kinesko 1300.g.p.n.e.

  Evropski narodi tada nisu ni postojali- rekao je vodič.

  Tišina je obavila grupu turista dok se vraćala na brod koji će ih voditi dalje, nizvodno  prelepim predelima  mističnog i moćnog Dunava.

  U vreme kada Evropa nije ni postojala, u srcu Balkana, na mestu današnje Srbije i  Rumunije, oko plodnog Dunava, živela je drevna civilizacija. Dok je ostatak sveta u tom kamenom dobu lovio divljač i ribu, naši preci – imali su svoju kulturu, kuće, ulice, pripitomljene životinje,  seme i umetnost koja i danas zadivljuje  svet. To je kultura Lepenskog vira. Postojala je od 9500. do 5000 godine pre nove ere.

 Svoj civilizovani razvoj evropski čovek je započeo ovde, u Srbiji, na Dunavu.

 Danas je to mesto  nezaobilazno za brojne turiste  koji pohode našu zemlju. Nalazi se u okivru nacionalnog parka Đerdap koji je najveći u Srbiji i ima nekoliko arheoloških lokaliteta ( Trajanov most, Trajanova tabla, Diana, Golupački grad…), bogatu floru ( više od hiljadu biljnih vrsta) i faunu sa najraznovrsnijim divljačima. Na lokalitet  Lepnski vir turisti dolaze  sa  brodova koji krstare Dunavom ili sa kopna. Udaljen je 15 kilometara od Donjeg Milanovca i najvažnija je tačka na mapi arheološke Srbije.

 Jednu od najznačajnijih praistorijskih kultura  pronašli su arheolog   Obrad Kujović i student arheologije Ivica Kostić  30. avgusta 1960. godine.  Njih dvojica su  bili na terenu,  tragajući za potencijalnim arheološkim nalazima pre  nego što će celo to područje biti potopljeno kako bi se izgradila hidrocentrala “Đerdap I”. Odlučili su u jednom trenutku da se odmore na jednoj od privlačnih dunavskih terasa, u blizini  Vira kod Lepene.

 – Dok smo se rashlađivali  dunavskom vodom – svedočio je kasnije Obrad Kujović –  zapazio sam  prvo u vodi pored obale, a zatim i na obali, fragmente posuda od pečene gline. Bilo ih je toliko da smo za kratko vreme brzo napunili njima torbe. U prvi mah izlgedalo je kao da smo otkrili neku keramičku radionicu.  Prikupili smo veću količinu tih ulomaka, za koje nije bilo dileme da pripadaju Starčevskoj kulturi. Bilo nam je jasno da smo otkrili bogato neolitsko naselje  koje je postojalo na odličnom mestu, u jedno uvali, koju je priroda ukrasila bogato šumom i raznobojnim stenama, a u isto vreme ih  Dunavom zaštitila s jedne strane, a  Koršo brdom s druge.

   Uzbuđenje je bilo sigurno fantastično. Otkriti kulturu koja će kasnije postati svetski poznata – san je svakog arheologa.

    Kujović i Kostić su  fotografisali teren, skicirali mesto, prikupili sve podatke, napravili zapisnike a zatim se vratili u Beograd i sve predali Arheološkom institutu u Beogradu. Ali, ni slava ni zadovoljstvo iskopavanja – nije pripalo njima.  Za lokalitet se ubrzo zainteresovao Dragoslav Srejović, u to vreme asistent na katedri  za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Srejović je pokazao Lepenski vir svetu, a svet se divio i lokalitetu i Srejoviću.  Kujović i Kostić, decenijama kasnije morali su sami da se bore za istinu jer ih Srejović, kao ni Dušanka  Vučković Todorović, rukovodilac istraživanja u prvoj fazi – nikada nisu pomenuli kao prve arheologe koji su zaslužni za otrkiće lokaliteta. Poznatiji je bio deda Miloje koji je arheolozima ustupio njivu na kojoj su pronađeni fragmenti. Profesoru i akademiku Dragoslavu Srejoviću, zamera se što u svojoj publikaciji iz 1969.  “ Lepenski vir” u odeljku istorijat i istraživanje, pored oskudnih podataka koji se očigledno odnose na Kujovića i Kostića nije naveo i njihova imena.

 Punom parom krenulo se u istraživanje pre nego što će  postavljanjem brane na Dunavu    – sve nestati zauvek. Svi pronađeni objekti i predmeti prebačeni su  na viši nivo gde je izgrađena muzejska zgrada. Najlepše figure smeštene su u Narodni muzej u Beogradu. To je urađeno, inače, prilično  traljavo, a prema svedočenju  arhitekte  Aleksanra  Deroka prilikom prenošenja polomljeno je i nestalo  prilično eksponata zbog čega je Lepenski vir nazvao “ najvećom arheološkom katastrofom 20. veka”.

 Jedna od statua i danas se nalazi u Berlinskom muzeju, a kupljena je za basnoslovne pare od nepoznatog  prodavca i nije zavedena među lepenskim predmetima.

 Ali, to je prošlost i više ništa ne može da se ispravi. Ugavnom, priča o najstarijoj civilizaciji u Evropi iz Đerdapske klisure izgleda da je zaokružena. Znamo ko su bili Lepenci, ti naši davni, davni preci.

 Bili su to ljudi koji su  živeli u naseljima  koja su imala ulice. U središtu naselja nalazio se prostrani trg, koji je bio mesto obavljanja raznih rituala. Kuće su pravili od drveta, peska, pleve, blata, trske, gline… Svaka kuća imala je ognjište  oko koga  su bile smeštene skulpture najpre  samo glava a zatim ( u kasnijoj fazi) i celih ljudskih figura. Na njima su najčešće modelovane ribolike ljudske glave, a na nađenim predmetima su ugravirane zagonetne predstave: znaci slični koordinatnom sistemu, skice, slova, brojke, predeli. Skulptura ribolikog izgleda bile su aluzija na ribolov i plodnost, glavno zanimanje stanovnika Lepenskog Vira. Ženske forme skulptura izražavaju  duboko poštovanje Lepenaca.

 Svoje mrtve sahranjivali su neobično:  uspravno u jogi položaju i  ispod ognjišta, dakle u kući. Verovali su da jedino duhovi mrtvih mogu da daju život deci ulaskom u njih nakon začeća. Živi i mrtvi živeli su praktično zajedno. Uz pokojnika je uvek bio i  jelenski rog, koji ga je čuvao. Rogovi su bili i simbol ponovnog rađanja. Sahranjivani su i u položaju fetusa, kao i na današnji način.

   Neobična prastara civilizacija sa svim svojim osobenostima danas privlači na  stotine hiljada turista godišnje.  Moderna Srbija nudi im najbolji noćni provod, a  arheološka Srbija – pokazuje im kolevku  evropske civilizacije.

   Nebojša Đorđević