Српске тврђаве – Тројанов град

Био једном, у давна времена, страшан демон. Звали су га Тројан. Да, баш Тројан, слично као римски цар Трајан који је дошао на Балкан да покори староседеоце, толико решен у тој намери да је из беса дао да се сагради мост преко Дунава, највеће европске реке, не би ли савладао Дачане. Није случајно што су тадашњи становници Србије дали име свом демону слично као римски цар. Углавном, демон  Тројан је био толико страшан да се и данас легенда памти. Она каже да је Тројан имао три главе: једном је јео људе, другом рибе, а трећом животиње.

Али, имао је једну страст: невине девојке. Вук Караџић је записао веровање  да је Тројан живео на врху Цера у свом каменом граду, од кога су данас остали кула осматрачница и бедем, и да је  од мештана Ширина код Засавице тражио да му сваке ноћи обезбеде девојку или ће на село сручити сав свој гнев. Сељани  су се бојали страшног демона, па су му удовољавали, а када им је додијао, отишли су по савет код светог Димитрија који је, наводно, служио код цара Тројана и знао његове тајне. Он им је казао да цар Тројан има страх од Сунца и од зоре и посаветовао их шта да раде. Мештани послушаше, па посекоше језике свим петловима, како не би огласили долазак зоре и напунише коњима зобнице песком како не би кренули од терете. Цар Тројан занесен девојком, није приметио зору, а кад први зраци Сунца падоше по њему, он скочи на коње, али коњи ни макац, отежали од песка. Потрчао је затим ка свом граду на врху јуначке планине Цер, али га је Сунце убијало. У  месту  Штитар изгубио је штит, у Табановићу је изгубио табане, у Слепчевићу је ослепео, у Глушцима оглувео, а у селу Десић је тотално нестао.

Остао је Тројанов град за који је установљено да потиче из 3. века и да припада рисмкој култури. Смештен је на врху Цера, славне планине где је још  славнија српска војска 1914. године, уз стравичне жртве, добила први пут самостално велику битку против Аустроугарске монархије (уједно је то и прва победничка битка савезника).

Тројанов град, мистичан, привлачан и недокучив – истраживали су српски археолози у сардњи са (америчким) и установили да је римски град био саграђен на старијим темељима још из времена праисторије. Такође су установило да се и у древна времена ту експлоатиисала руда и то калај, који је веома редак, ређи од злата, сребра и бакра.

Праисторијски човек је користи калај, а хиљадама година касније у долини Јадра ће доћи  експлоататори из Аустралије да копају веома ретку, непознату руду и у процесу обраде угрозе живот мештана. Церску руду, јединствену у свету, прозвали су, 2004. године, јадарит, по реци Јадар у Западној Србији, која тече обронцима планине Цер и улива се у Дрину. Минерал јадарит, установљено је, садржи литијум и бор, који се користе у индустрији керамике, стакла, батерија, мазива и другде, а према процени Владимира Симића, професора Рударско-геолошког факултета, у лежишту јадерита код Лознице, налази се близу 10 одсто јадарита у свету.

Посебан у праисторији, посебан и данас, Тројанов град и Цер привлаче и арехеологе, авантуристе, историчаре, приривлачи својом магијском снагом све који поштују српску историју.

Само још држава ћути и оклева да обнови Тројанов град на јуначкој планини Цер на којој је сваки камен презасићен српским страдањем.

Дијана Димитровска