Srpski vladari/ Despot Jovan Branković

  Poslednji Brankovići

  Despota Đorđa Brankovića, koji se iznenada i bez ikakavog objašnjena  zamonašio, zamenio je na mestu despota njegov mlađi brat Jovan Branković koji je imao oko 40 godina i bio „ lepo razvijen čovek” . Nema sumnje da je, kao i njihova mjka Angelina, bio prilično zbunjen i zatečen odlukom starijeg Đorđa koji je se zamonašio uzevši ime Maksim iz potpuno nepoznatih razloga.

   Zbunjenost nije dugo trajala. Budući ambiociozniji  i ratoborniji nego brat, Jovan je prešao je odmah u ofanzivu,  kujući mnogo veće planove za budućnost Srema, nego što ih je imao Đorđe.

 U povelji koju je 1499. godine izdao manastiru Esfigmenu u Svetoj Gori, on se obavezuje da im isplaćuje određenu svotu novca koja je očigledno bila nedovoljna, ali odmah daje sebi u obavezu da tu pomoć poveća onoga momenta kada postane „ gospodar srpske zemlje”.

  Nema sumnje da je Jovan priželjkivao obnovu srpske Despotovine u kojoj bi on bio gospodar. Veoma slično o njemu piše i mletački poslanik, navodeći da despot Jovan teži da postane vladar nad Srbijom, da je veoma hrabar, da može dići 2.000 lakih konjanika. 

  Despotove ambicije nisu bile nerealne kada se uzme u obzir da se u to doba pripremala jedna šira koalicija za rat sa Turcima. Inicijator priprema za rat sa Turcima je bila Venecija kojoj su sve teže padali upadi Turaka na njenu teritoriju. Pregovori sa sultanom o sklapanju mira bili su propali, pa je Venecija bila prinuđena da  počne da okuplja saveznike. Logično da je želela Ugarsku za saveznika. Negde početkom 1500. godine mletački poslanik  u Budimu  sa ugarskim kraljem Vladislavom II pokušava da ugovori savez. Kralj Vladislav II se još uvek nije osećao sigurno na prestolu, a  ugarski velikaši nisu imali nameru da se ponovo preganjaju sa Turcima. Ofanzivu na Turke priželjkivao je samo despot Jovan Branković jer mu je mogla doneti   moguće oslobođenje Srbije, a time i obnavljanje srpske države.

  Despot je održavao veze sa Srbima koji su bili pod Turcima i odatle dobijao informacije da su oni spremni da se podignu ako hrišćani krenu u ofanzivu. To mu je davalo podstrek da na ugarskom dvoru stalno  traži akciju.

  Venecija je, ipak, ubedila kralja Vladislava II da pokrene vojsku na Turke pa je on, polovinom 1501. godine započeo sa ratnim pripremama. Dobio je obećanje od Venecije i  pape da će mu finansijski pomoći pa je pod utiskom tih obećanja naredio da se u Baču počne okupljati vojska. Sve te pripreme su bile tajne jer se kralj plašio da Turci to ne doznaju i ne udare prvi. Među 10.000 ljudi koliko je okupio bile su i trupe koje je doveo despot Jovan Branković.

Pošto su pripreme bile  spore despot Jovan je uz pomoć beogradskog bana Đorđa More tokom jula 1501. godine provalio u Srbiju. Zadržali su se nekoliko dana u pljački i paležu, a onda vratili. Turci su to shvatili kao izvidnicu pred veći pohod pa su pokušali da pregovaraju sa ugarskim kraljem Vladislavom II, a posredstvom despota Jovana. Njihova je ponuda bile identična onoj koju su nekada dali despotu Vuku. Sultan je tražio od despota da ubedi Ugarsku na sklapanje mira, a za uzvrat će Despotovina biti obnovljena. Pregovori nisu uspeli, pa je u jesen iste godine ugarska vojska koja je brojala oko 14.000 ratnika, među kojima je bilo najmanje 5.000 Srba, krenula preko Dunava, kod Beograda. Vojsku nije vodio kralj Vladislav II već temišvarski župan Joži Šom. Pod Smederevom je razbijen jedan turski odred od oko 1.000 konjanika. Sledećih 15 dana je ova vojska duž Morave palila i pljačkala. Na povratku je kod Smedereva bila dočekana od turske vojske koja se tu skupila. Turci su opet razbijeni, a stradalo je preko 5.000 njihovih ratnika, a među zarobljenima je bio turski vođa Cerin paša.

 Despot dalje nastavlja da sa uspehom ratuje protiv turiske vojske ali polovinom 1502. godine  shvata da od oslobođenja Srbije neće biti ništa i da su pregovori između Turske i Ugarske sve ozbiljniji. Stoga mu je pala na pamet ideja da uz pomoć Venecije on nastavi samostalni rat sa Turcima.

 U misiju šalje brata Maksim (bivši despot Đorđe Branković).  Mletački dužd se na prvi pogled napravio zainteresovanim, ali se izgovorio time da ide zima i da to nije zgodno vreme za ratovanje pa je bolje pričekati. Pregovori o miru između Turske i Venecije su , međurim, privođeni kraju i Venecija je izlazila iz rata sa Turcima. Sada više nikakve ratne akcije protiv Turaka nju nisu interesovale.

  Despot Jovan ovaj nepovoljan odgovor nije mogao da čuje. Umro je iznenada, 10. decembar 1502. godine od posledica groznice koju je zaradio u svom poslednjem pohodu u Bosnu.

 Njegovom smrću okončala se  loza Brankovića. Ni Vuk Grgurević,ni Đorđe Branković, ni Jovan Branković nisu imali muške potomke, pa se postavilo pitanje ko će biti novi srpski despot u Ugarskoj. Kralj Vladislav II nije imao nameru da dozvoli da titula despota izađe izvan porodice Branković. Predložio je jeromonahu Maksimu (despotu Đorđu)  da ponovo preuzme despotsko mesto. Maksim nije prihvatio. Kralj Vladislav je odlučio da despotsko dostojanstvo dodeli hrvatskom plemiću Ivanišu Berislaviću. Time je titula despota i konačno izašla iz porodice Branković a sjajna zvezda Brankovića polako počela da gasne.

    

Jovanova udovica

Po Jovanovoj smrti, Maksim i njegova majka Angelina  napustili su Srbiju. Bilo im je teško da im vladar bude neko  ko nije ni Branković, ni Srbin, a ni pravoslavac. Sam Ivaniš Berislavić se pokazao kao izuzetno uviđavan despot koji se trudio da održi nekadašnji kontinuitet koji su ustanovili Brankovići. Zadržao je uglavnom sve službenike koje je držao i despot Jovan, a osim toga zauzimao se i za pravoslavnu crkvu. Čak se 1504. godine oženio i udovicom pokojnog despota Jovana, despoticom Jelenom. Izgleda da despotica Jelena nije voljno stupila u ovaj brak pa postoji priča da je neposredno pred svadbenu svečanost, dok su u svečanoj dvorani čekali kralj, kraljica i drugi velikaši, pala u nesvest. Svadbena svečanost se odložila za tri dana, a kada je venčanje opet zakazano ista scena se ponovila. Kako se to do kraja završilo ostaje nepoznato, ali brak je ipak sklopljen.