Srpske vladarke – Teodora Smilec, srpska kraljica
Vladarka iza koje je ostao samo prsten
Sudbina je htela da u jednoj sekundi nestane u prah i lik i telo kraljice Teodore kada je otvoren sarkofag u kome je vekovima počivala
Ništa se nije znalo o kraljici Teodori, majci slavnog srpskog cara Dušana Silnog i ženi najtužnijeg srpskog kralja Stefana Dečanskog do kraja 19. veka. Počivala je u crkvi Svetog Stefana u manastiru Banjska u potpunom istorijskom mraku. Sve dok njeno ime na darovnici cara Dušana manastiru Svetog Stefana nije ugledao (i objavio) Stojan Novaković, čuveni srpski istoričar i predsednik Srpske kraljevske akademije. Car Dušan u darovnici, povodom svog krunisanja 1346. godine, navodi da se njegova majka zvala Teodora, da je sahranjena u manastiru Banjska kome on daruje nove posede. Zahvaljujući darovnici se tako i saznalo da Teodora Nemanjić nije mogla biti živa te godine kada je car Dušan darivao manastir. To znači da je kraljica Teodora umrla pre te 1346. godine. Ali ni to nije sto posto sigurno.
Sama darovnica i vesti iz nje su bile za srpske istoričare prvorazredna vest. Bugarska princeza, ćerka bugarskog cara Smileca (vladao od 1292-1298) i Smilecine, ćerke vizantijskog sevastokratora Konstantina Paleologa, udala se za Stefana Dečanskog (možda 1296.) i u periodu od 1306. do 1314. rodiće se dva sina Dušman i Dušan.
Kraljica Srbije postala je 1322. godine, kada je posle ne malih komplikacija Stefan Dečanski krunisan za kralja.
Ali srpska kraljica će biti samo osam meseci. Stefan je postao kralj u januaru, a Teodora će se upokojiti u oktobru 1322. godine! Nije stigla da uživa u kraljevskoj ulozi. A prošla je sa Stefanom njegovu ličnu golgotu. I njegove sukobe sa ocem Milutinom, i njegovo zatvor u koji ga je otac smestio, i progonstvo iz Zete gde je vladao, u Carigrad, i na kraju njegovo oslepljenje po nalogu surovog oca, kralja Milutina.
Sa Stefanom Dečanskim je bila u dobru i u zlu, a kada bi se njegov život sabirao sa ove distance, više bi ispalo teških trenutaka nego dobrih. To znači da ni kraljici Terodori nije bilo lako.
Stojan Novaković je otkrio ime i grob kraljice Teodore ali sudbina nije dala da se više o njoj sazna. Kao da je neko želeo da priča o njoj ostane zauvek sakrivena. O tom svedoče sledeći događaji.
Tokom 1915. godine otvoren je grob kraljice Teodore u Banjskoj. Novine su zabeležile da je tom prilikom pronađen sarkofag kraljice Teodore. Kakva je to bila vest za istoriografiju i srpsku kulturu!
Ali, samo nekolicina prisutnih (ima priča i da su lopovi opljačkali njen grob) mogla je da vidi kraljicu Teodoru, i to samo na trenutak. Sekundu kasnije, kiseonik je sve pretvorio u prah. I telo i lik i raskošnu kraljevsku haljinu u kojoj je sahranjena. U prašini su ostala samo dva prstena. Jedan zlatni sa predstavom dvoglavog orla i natpisom „Tko ga nosio, čuvao ga Bog“, drugi sa dragim kamenom u kome je urezan lik (antička gema).
Oba prstena pratiće neobična sudbina.
Prsten kraljice Teodore sa antičkom gemom danas se nalazi u posedu porodice kolekcionara Ljube Nedeljkovića.
Prsten sa dvoglavim orlom ima dodatnu istorijsku i naučnu težinu budući da je to najstarija predstava srpskog dvoglavog orla kao simbola Nemanjića. Izliven u jednom komadu, na vratu prstena upisan je natpis „Tko ga nosio, čuvao ga Bog“. Sam krug prstena je ukrašen ornamentima i predstavama fantastičnih životinja. Kraljevski prsten dinastičke kraljevske porodice Nemanjić sa personalizovanim natpisom došao je kao poklon kralju Aleksandru Karađorđeviću. Kralj je jedno vreme nosio prsten na zlatnom lancu za sat, a jedno vreme i na ruci, a onda je čuo priče da je prsten uklet i da donosi nesreću svakome ko ga nosi jer mu nije namenjen. Prsten je kovan za jednu osobu i samo uz nju može i biti.
Kralj Aleksandar je tako, navodno, rešio da prsten pokloni advokatu Bogdanu Barlovcu. Advokat Barlovac je prsten 1926. godine poklonio Narodnom muzeju gde se i danas nalazi. Ubrzo se, međutim, upokojio.
Sedam godina nakon što je prsten smešten u Narodni muizuej, ubijen je naš kralj u Marselju. Mnogi su smatrali da se legenda obistinila i da je proklet svako ko prsten nosi – osim onoga kome je namenjen.
A, da li je prsten bio namenjen kraljici Teodori, da li je za nju bio pravljen ili ga je i ona dobila na poklon – ne znamo. Kao ni toliko drugih detalja koji su ostali, iz nekog razloga, sakriveni od nas. Sve je postalo prah onog trena kada je lice kraljice Teodore obasjala nečija znatiželja. Kraljica se vratila u carstvo tame odakle nismo uspeli da je izvučemo.
Dijana Dimitrovska
