Srpske vladarke – Jelena Gatiluzio Lazarević, žena despota Stefana Lazarevića

Blistavi nakit, svileni veo i venčići ispleteni od žita krasili su nevestu koja je sa izabranom svitom krenula put Srbije. Jelena Gatiluzio, kći gospodara Lezbosa, Franćeska II Gatiluzija, jezdi veselo u zagrljaj budućem  mužu, despotu Stefanu Lazareviću, za koga se pričalo da je bio izuzetno privlačan.

U gotovo svim starim spisima koje pominju despota Stefana, naglašava se njegova fizička lepota. Dubrovčani mu se obraćaju sa „gospodaru visokom telesno i umno”, jer ga opisuju kao vrlo visokog čoveka, ali i umno visokog čoveka koji je prevodio dela sa grčkog i latinskog jezika među kojima i  Platona, Aristotela i Pitagoru. Otuda i naziv Stefan Visoki. U državničkom smislu će ga i opravdati jer će ubrzo Srbiju učiniti  najvećim proizvođačem srebra i jednom od ekonomski najstabilnijih zemalja tadašnje Evrope.

Mlada iz vizantijske porodice Paleolog bila je sjajna prilika za srpskog vladara koji je uz nju dobio i titulu despota. Bila je to odlična prilika i za mladu, koja će dobiti naočitog muža.

Brak između Jelene i Stefana Lazarevića ugovoren je posle velike bitke kod Angore (1402) protiv mongolskog kana Tamerlana koji je ugrozio Otomansko carstvo zbog čega je sultan Bajazit pozvao sve u pomoć, pa i Lazareviće koji su se odazvali. U čuvenoj bici, Bajazit je zarobljen, kasnije i pogubljen, i njegov poraz uticao je na prilike u Srbiji. Na povratku kući, Stefan je sa bratom Vukom i odredom srpskih vojnika  stigao u Carigrad, gde mu je car Jovan VII Paleolog dodelio titulu despota, najvećeg vizantijskog zvanja posle carskog, a za ženu mu predložio Jelenu Gatiluzio, ćerku gospodara Mitilene (Lezbosa).

Do svadbe nije odmah došlo. Posle Bajazitove smrti nastaje trenutno rasulo u otomanskom carstvu što se odražava i na Srbiju i Stefan, kome je Bajazit, inače bio zet (sestra Olivera bila je u njegovom haremu) odlučuje da se okrene Ugarskoj i tako proširi teritoriju srpske držaave.

U tim političkim previranjima su prošle tri godine i tek 1405. godine, lepa mlada okićena žitom i svilom stiže u srpski prestoni grad, koji je baš te godine umesto Kruševca prebačen u Beograd. Od ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog Stefan Lazarević ne samo što je  dobio na upravu Beograd i Mačvu, kasnije će dobiti i Golubac, Srebrenicu i deo današnje Vojvodine sa Zemunom ,Zrenjaninom i Bečejem, sve do Apatina. Vredni i bogati despot, obnovljao je uzduž i popreko postradalu Srbiju od neprekidnih borbi.

Ali dok despot gradi palate, crkve i škole, reformiše vojsku i donosi zakone o rudarstvu i trgovini – Jelene nigde nema.

U bogatim istorijskim arhivima koji prate život i rad despota Stefana Lazarevića, nema ni pomena njegove žene Jelene, ni reči, ni zabeleške, ništa. Nema je čak  ni na  despotovim zadužbinama, iako je bio običaj da se ktitorska porodica naslika. U Manasiji koju je despot gradio kao najvišu crkvu u tadašnjoj Srbiji (samo Dečani su viši), nema Jelene, ne pominje se ni u jednoj od brojnih crkava koje je po Beogradu dao da se podignu.

Na svim tim freskama despot Stefan je uvek sam. Tama i muk obavili su njenu ličnost.

Kao da nije postojala.

Nije je pomenuo ni u „Slovo ljubvu“, jednom od najlepših dela srpske srednjovekovne književnosti koje je on napisao, u kome se obraća neimenovanoj bliskoj osobi sa kojom je u lošim odnosima. Istraživači smatraju da je ta osoba njegov brat Vuk, koji je kao i Brankovići želeo vlast i borio se protiv despota na strani Turaka.

Čak se i vrlo malo istoričara bavilo likom Jelene Gatiluzio.

 Zna se da despot Stefan Lazarević, stariji sin  kneza Lazara i kneginje Milice, koji se za  života stalno borio za nasledna prava iako ona nisu bila sporna, i njegova žena Jelena iz roda Paleologa – nisu imali dece.

 Moguće da je ta nevesela činjenica i za današnje, a kamoli za srednjovekovne prilike, i to još u vladarskoj porodici-odredila odnos prema Jeleni.

Despot Stefan je, ipak, nije zamenio drugom ženom. Mogao je da se oženi drugom princezom, brakovi su i tada raskidani i formirani bez problema. Ali nije.

Zašto je onda nepodnošljiva tišina prekrila  despotovu ženu?

Istorija je negde zabašurila podatak da je Stefan Lazarević kao mladić zadobio povredu padom s konja koja ga je onemogućila da ima decu.

Konj je izgleda bio despotova sudbina. Na konju će doživeti srčani udar „u subotu, 14. jula 1427.godine“ , u Markovačkim Crkvinama, kod Mladenovca. Ostalo je zabeleženo da su njegove poslednje reči  bile tada: „Po Đurđa, po Đurđa!“ (njegov pratilac).

A Jelene, žene sa  pletenicama od žita i svilenim šalom ni tada nigde nije bilo.

Dijana Dimitrovska