Српске тврђаве – Skobaljić grad

Teško je bilo uočiti skriveni grad srednjovekovnog vojvode Nikole Skobaljića (1430 -1454) vlastelina srpske Despotovine u vreme despota Đurđa Brankovića. Bio je tako dobro zamaskiran  i udenut među brda da se mogao videti tek kada bi mu se prišlo blizu. Ali, onda bi i onaj ko mu je prilazio bio vidiljiv posmatraču sa vrletnih bedema.

Skobaljić grad, ili  Zelen grad, po kojima je poznat toponim dvadesetak kilometara južno od Leskovca, na padinama planine Kukavice, bio je nesaznatljiv za neprijatelje, a ako bi ga i otrkrili  morali bi dobrano da se pomuče da bi ga osvojili.

Opasan bedemima sa tri strane i provalijom sa četvrte imao je, poput drugih srednjovekovnih  gradova, Gornji i Donji grad i Podgrađe. Gornji grad su čuvale dve kule, jedna donžon kula i druga obična.

Strateški moćna osmatračnica ka leskovačkoj dolini, Skobaljić grad je bio na važnoj komunikaciji prema Vranju, uz glavni trgovački put Beograd-Solun. Vojno i strateški dobra lokacija osiguravala je ovom gradu i vode u izbilju, koju su imali od penušave reke Vučjanke koja ni leti ne presušuje, i uvek bistro i jasno žubori.

Savršenu poziciju za skriveni grad utvrđenje nije prvi otkrio poslednji naš vojvoda, i vladar  Dubočice. Vojvoda Skobaljić je dao da se uredi i rekonstruiše staro utvrđenje toliko puta rušeno i obnavljano u  pošlosti.

Arheološki nalazi kazuju da je na tom mestu oduvek bilo neko utvrđenje. Arheolozi koji su osamdesetih godina prošlog veka istraživali ovaj lokalitet pronašli su slojeve tvrđava iz ranovizantijskog i  predrimskog perioda. Najstariji ostaci izloženi u leskovačkom muzeju svedoče da je lokacija bila vrlo živa i tokom 2000. godine p.n.e. 

Tokom 11. i 12. veka  utvrđenje je bilo pusto, da bi bilo obnovljeno u 13. veku kada se smatra da je izgrađena donžon kula. Zatim je stradalo iznova u 14.veku, pa je opet  bilo obnovljeno i ojačano u vreme vojvode Skobalića koji je tu ostavio najdublji trag.  

Bio je neustrašivi junak o čijoj je hrabrosti narod spevao pesme i vekovima pripovedao legende. Poštovan i slavan bio je prva žrtva među srpskim vlastelinima turskog običaja da nabijaju žive ljude na kolac, kako bi ostale zastrašili i pokazali im šta će im se dogoditi ako se suprostave turskim osvajačima.   

Zvanična istorija je zabeležila  da se u  vreme pohoda sultana Mehmeda Drugog na Srbiju vodile borbe i na jugu Despotovine gde su se Turcima soprostavile dve manje srpske vojske, jedna „na Sitnici“ a druga kojom je zapovedao Nikola Skobaljić u oblasti Dubočice, kod Leskovca. Prema podacima, 24. septembra 1454. godine Skobaljić je odneo pobedu u predelu Banje, kada je izgunulo „mnogo Turaka kao i znamenite turske gospode“. Međutim, uskoro su stigle nove turske trupe kojima se suprostavio brojčano slabiji odred Srba.

Srbi su se takvom srčanošću borili da su Turci pričali kako nikada nisu videli takvu hrabru borbu malog broja ljudi. Ipak, nadjačani su  16. novembra 1454. godine kraj planine Trepanje nedaleko od Novog Brda koje su branili i tada je uhvaćen i vojvoda Nikola Skobaljić i njegov stric. Turci su ih žive nabili na kolac.

Ove izvorne podatke o Nikoli Skobaljiću daju srpski letopisi i Konstantin Mihailović iz Ostrovice. Postoji obimna literatura o Nikoli Skobaljiću i posebno o mestu sukoba s Turcima.

Ali, junaštvo Nikole Skobaljića i strašna smrt koja ga je zadesila – dirnuli su srpski narod koji to nije mogao da prihvati i preboli. Na svoj način, način poznat u srpskoj istoriji koji je slabije slao u nebesko carstvo gde su zauvek živeli, podigli su vojvodu Nikolu Skobaljića u besmrtni puk srpskih junaka.

Pošto je  mučenički stradao, narod je govorio da Nikola Skobaljić, poslednji vladar Dubočice slavne, ne može da umre jer je i rođen natprirodnim silama. Rodila ga je devojka iz sela Vine koja je začela pošto je pojela živu ribu skobalja. Narod je kazivao da je stradao zbog izdaje, poput mnogih drugijh junaka. Izdala ga je kuma, koja je zauzdala konju krila, pa kad je krenuo da se povlači od Turaka, konj nije mogao da poleti, ali je ipak skakao toliko visoko da je uspeo da se podigne zajedno sa junakom gore – zauvek.

I zaista, gore je, visoko među najsjajnijim zvezdama koje slave srpske junake. A dole, na Zemlji, u Srbiji, u Dubočici,  sve je ostalo da podseća na njega. I grad, i izvor, i mesta kojim je prolazio… Narod je davao njegovo ime svemu  gde god je vojvoda kročio u  kraju – da mu se ime nikada ne zaboravi.

Leskovački muzej  dao je svoj doprinos praveći maketu Skobaljić grada koju je s ponosom izložio, kao i eksponat srednjovekovnog viteza koji predstavlja vojvodu Skobaljića. Tokom istraživanja pronađen je i prsten od srebra sa pozlatom koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, dok je u leskovačkom njegova replika. Prsten je pripadao Nikolinoj ženi Mari na kome je ugravirano: Ovo je prsten Marin, Nikoline žene, Bog joj pomogao“.   

Narod nije dao da se zaboravi vojvoda Nikola Skobaljić, ali je njegov grad toliko prekrila šuma da je neprepoznatljiv. Poslednji put je lokalitet krčen od rastinja i sređivan 2008. godine.  Sada je na redu država – da otkrije Srbiji lepotu Skobaljić grada i lepotu mita koji je narod tako brižno čuvao.

Dijana Dimitrovska