Srpske tvrđave – Markovo kale

Ima u blizini Vranja jedna planina sva svetlucava  od ćilibara koji zasenjuje danju putnike odbleskom od sunca a noću od meseca.  Tu je nekada davno bila antička građevina na čijim je temeljima, u 13. veku, izgrađen romantičan srednjovekovni zamak,  koga danas nazivaju turskim imenom Markovo kale, ili Markov grad.

Jedinstven je po svom izgledu i po tome što ga Turci nisu porušili kao većinu naših tvrđava, već je za 7 vekova njegov glavni neprijatelj bio uglavnom  – vreme.

Grad sagrađen na starom Carskom drumu koji je od Carigrada vodio do važnih balkanskih centara, na srednje visokom grebenu između planina Krstilovica i Pljačkovica,  ispod koga vijugaju dve reke, Devotinska i Mala reka, koje se baš tu ulivaju jedna u drugu,  naziv je dobio po branitelju.

Slavni kraljević Marko, po  narodnom predanju, boravio je u tom zamku i hrabro ga branio od Turaka koji su nadirali u svom pohodu  na  Balkan.  Ostavio je dubok trag, pa narod i dan-danas  zamak zove Markov grad.

I same dve moćne planine koje su ga okružile, a nalaze se na grbu grada Vranja,  imaju veze za kraljevićem Markom. Pljačkovica, po suzama koje je kraljević Marko tamo pustio od jada, zbog čega su je nazvali Plačevica, danas Pljačkovica, a  Krstilovica po čudotvornom izvoru i crkvi koja je tu nekada postojala, pred kojom se Marko prekrstio.

Ne zna se ko je gradio zamak neverovatne lepote i  ljupkosti.  Zna se ko ga je prvi  „otkrio“ i opisao.

Bio je to engleski  lekar  Edvard Braun  koji je u prvoj polovini 17. veka   prolazio vranjskim krajem, kao istraživač, i bio zatečen  lepotom  Markovog grada.  

„Stenje i kamenje ove planine liči na srebro i pod zracima sunca ili meseca ima svetlucav i prijatan izgled jer sadrži moskovitsko staklo (ćilibar) zato sam uzeo neki komad i poneo ga kući“, naveo je Edvard Braun koji je, prolazeći ovim krajem, reku Veternicu ( koju je nazvao Lepenica),  morao za 12 sati putovanja da pređe čak 90 puta.

Dvesta i kusur godina kasnije, Markov grad će ostaviti dubok utisak  i na Feliksa Kanica, austrijskog arheologa i putopisca, koji je u nekoliko navrata boravio u Srbiji, počev od 1856. odine, i koji će ga podrobno opisati, istražiti koliko je mogao i na kraju i nacrtati. I njega će fascinirati bljeskanje ćilibara na grebenu na kojem je stajao zamak.

Prolazeći tesnacima i strmim padinama južne Srbije i vranjskog kraja, Kanic će zabeležiti da ih je put  doveo do ruševina romatničnog zamka koji se vezuje za ime narodnog junaka kraljevića Marka. Bilo je to utvrđenje koje je sa te strane zatvaralo prilaz Vranju.

„Po još živom predanju“, pisao je Kanic, “obližnja varoš Vranje po svom osnivaču Golubu zvalo se Golubinje, međutim, u Daničićevom „Riječniku“ korišćeni izvori ne poznaju nikakvo Golubinje ili Golubac u oblasti gornje Morave“. U internet“ literaturi“ često se pominje  Vranje kao Golubinje, dok je Kanic prvi koji to izričito negira na osnovu Daničićevog Riječnika.

Feliks Kanic, koga će 1869. godine  Srpsko učeno društvo izabrati za počasnog člana, a 1902. će postati i počasni član  Srpske kraljevske akademije u Beogradu, zapisaće i drugo predanje, po kome je opevani kraljević Marko  hrabro branio zamak od Turaka  dok nije morao da ustukne zajedno sa svojim Šarcem.

Najopevanija ličnot svih vremena kod Srba, kome je narod davao  nadljuske osobine,  učinio je zatim upravo takvo delo.

„Po predanju se povukao sa svojim Šarcem tako što je njegov slavni konj skočio sa stene u kojoj je ostao otisak njegovog ogromnog kopita i preskočio na istočnu Plačevicu, koja je tako nazvana jer je Marko tamo zaplakao.  Zatim je Šarac prebacio Marka  na zapadnu Krstilovicu, gde se kraljević Marko, kod sada razrušene crkvice Sv. Trojice,  prekrstio. Krstilovica je , inače, bila  čuvena i po svom lekovitom izvoru “Četrdeset mučenika”. U potoku koji protiče duboko dole, vidi se mesto, udubljenje gde se kupao a na obali potoka njegova ogromna furuna (peć)“ , zapisao je Kanic.

Sve je bilo u znaku kraljevića Marka  u vreme kada je Kanic stigao u naše južne krajeve i zamak se nije zvao kale, već Markov grad. Izvesno vreme tu je Kanic istraživao.

„Zajedno s inžinjerom Rinerom, pronašli smo 4 segmenta ovog objekta, čiji je severni deo i danas sačuvan do visine od 11 metara“, zapisao je austrijski arheolog. „Zidovi Markovog grada su od gnajsa i liskunovitog škriljca i  potiču iz srednjeg veka. To je bilo izvesno, mislim da isto tako nesumnjivo da su njegovi temelji delimično položeni na ostatke neke antičke građevine“.

Nešto kasnije, Kanic je pronašao i rimski kastel koji se nalazio u južnom delu grada,  gde je ustanovio  „antičku ispunu zidova i krovne ploče među, inače, retkim opekama bedema“

Ono što je austrijski areheolog pronašao u Markovom gradu, obilazeći Srbiju pre  150 godina, potvrdili su moderni arheolozi. O Markovom gradu pisao je Aleksandar Deroko, Milan Kašanin, Olga Zirojević koji su smatrali da je sagrađen na starijem lokalitetu i da su mu zidovi bili  najmanje duplo viši od 11 metara, kako ih je zatekao Kanic.

Tokom arheoloških istraživanja u periodu od 1983. do 1994. godine, na Markovom kaletu otkriveno je mnoštvo  keramičkog materijala, predmeta od metala, stakla. Srednjovekovna zbirka sa ovog lokaliteta ima oko 500 predmeta.

Tvrđava  Markovo kale je proglašena spomenikom kulture od velikog značaja za Srbiju još 1969. godine, ali to je nije podiglo iz  ruševnog stanja.  Tek prošle godine država je izdvojila sredstva za početak radova na ovom utvrđenju. Ali toliko mala da  njima ne može ni da se očisti đubre koje je decenijama oko tvrđave nabacano.

Ćilibarski kamenčići na kojoj je ruševina, svetlucaju i danas, kao mali SOS signali, dajući nadu da će ih neko videti i pomoći Markovom gradu da vrati svoj prvobitni izgled romantičnog zamka.   

Dijana Dimitrovska