Poslednji Branković – zakoniti vladar

Grgur i Stefan Branković, najstariji i srednji sin Đurđa i Jerine, oslepljeni su 1441, naredbom turskog sultana Murata II, pa iako se smatralo da slepi naslednik ne može da bude vladar Stefan je to postao.

Posle iznenadne smrti Lazara Brankovića ( 1458 ) koji  nije imao sinove, obrazovano je tročlano namesništvo koje su činili: slepi brat Stefan Branković, Lazareva udovica Jelena i Mihailo Anđelović, guverner Raške koji se nadao da će postati srpski despot. Pošto je, međurim, potajno uveo turske vojnike u Smederevo, Mihailo Anđelović je bačen u tamnicu 1458. godine, a na srpski despotski presto postavljen je slepi Stefan Branković.

Grgur i Stefan Branković, najstariji i srednji sin Đurđa i Jerine, oslepljeni su 1441, naredbom turskog sultana Murata II. U to vreme smatralo se da slepi naslednik ne može da bude vladar. Grgur se pred smrt zamonašio i kao monah German umro 1459. u Hilandaru. Iz vanbračne veze imao je sina Vuka poznatijeg kao Zmaj Ognjenog Vuka.

A despot Stefan Slepi kao poslednji Branković prihvatio se vladarskih insignija ali nije dugo vladao – tek godinu dana.

Stefan Branković je bio izuzetne telesne građe i veoma lep. Za njega su govorili, i pošto je bio oslepnjen,  da je pojavom bio “bez prigovora, da se ne može zamisliti čovek dostojanstveniji od njega, i da je visoka rasta i vanredno ozbiljnog i pametnog lica”. Bio je izuzetno pobožan i veran pravoslavnoj crkvi i veri.

U toj veri nije posustao ni posle teških stradanja koja su ga zadesila. Zbog tadašnjih teških prilika za hrišćane na Balkanu i siline turskog sultana Murata II, Stefanov otac despot Đurađ dao je svoju ćerku Maru sultanu za ženu, da  bude žrtva za spas svoga naroda i otadžbine. Pri odlasku iz prestonog grada Smedereva za Jedrene, sestru Maru su pratila braća Grgur i Stefan da bi je utešili. Mara se nikada nije odrekla svoje vere, niti je primila islam.

Stefan je nadalje ostao u Jedrenu više kao talac turskom sultanu, dok se Grgur vratio natrag. Prilikom napada Turaka na prestonicu Smederevo Grgur je bio zarobljen i odveden u Jedrene, gde su on i Stefan, po naređenju samog sultana Murata, a bez znanja sestre im sultanije Mare, oslepljeni! Bilo je to na sam Uskrs 1441. godine. Kao razlog za tako svirepo delo, sultan je naveo prepisku braće sa ocem  (koji je tada bio ostao bez despotovine i nalazio se u Dubrovniku), u kojoj su oni tobože otkrivali despotu  tajne Turske carevine. Glavni razlog bio je strah da oni ne postanu naslednici i vladari srpske države.

Nekoliko godina posle, oslepljena braća Stefan slepi i Grgur vraćeni su Srbiju i  predati ocu despotu Đurđu.  Tužan je bio prizor kad su se sreli otac i slepi mu sinovi: deca su mu posrćući pošla u zagrljaj, a stari je despot onesvešćen pao na zemlju. Narodno predanje zapamtilo je stih:  “Mila deco, dva Despotovića, koliko ste jadni i slijepi, toliko ste suviše lijepi”.

Slepi sinovi nisu mogli da budu vladari, pa je despot, neposredno  pre svoje smrti uzeo za savladara svog najmlađeg sina Lazara. Đurađ Branković  umro je na Badnji dan, 24. decembra 1456. godine, u devedesetoj godini života, uskoro za njim i njegova supruga Jerina, Stefanova majka 3. maja 1457, a onda i mladi despot Lazar 20. januara 1458. Tada je, po želji srpskog naroda i velikaša, i po blagoslovu srpskog patrijarha, Stefan Slepi miropomazan i ustoličen u Smederevu za novog srpskog despota.

Kao vladar uspeo je da  sačuva srpsku zemlju i narod i da ne preda grad Smederevo ni Turcima niti Ugrima (Mađarima).  Raznim spletkama, izdajstvima i neprijateljstvima poslednji Branković i zakoniti srpski vladar Stefan Slepi Branković je svrgnut i u Smederevo je doveden  za srpskog vladara bosanski knez Stjepan Tomašević, rimokatolik po veri, za koga je bila venčana devojčica Jelena, ćerka Stefanovog brata despota Lazara i despotice Jelene Paleologove, snahe Stefanove 1. aprila 1459. godine.

Despot Stefan Slepi, proteran je iz otadžbine, a grad Smederevo je ubrzo pao padne pod Turke – 20. juna 1459. godine. Stefan se sklonio kod svoje sestre Katarine, udove poginulog grofa Urliha Celjskog, koja je živela u to vreme na svom imanju u Hrvatskoj. Odatle je,zatim, preko Dubrovnika, stigao u Albaniju, gde se oženio Angelinom, ćerkom albanskog velikaša Arijanita Komnena, i svastikom slavnog vojvode Đurđa Kastriotića – Skenderbega. Venčali su se u Skadru 1461. godine. Imali su troje dece: Maru, Borđa i Jovana.

Zbog siromaštva i opasnosti od Turaka,  Stefan i Angelina prešli su u Italiju, najpre na jug u Apuliju, a onda na sever u Furlaniju (kod Trsta), u grad zvani Beograd, gde su se nastanili kod Stefanove sestre Katarine, koja tu beše kupila jedan zamak sa imanjem. U okolini ovog grada Beograda živelo je dosta slovenskog naroda, i u crkvi se obavljala liturgija na slovenskom jeziku.

Kada je osetio da će umreti, zbog bolesti, Stefan Slepi je pisao Dubrovčanima pismo iz koga se vidi njegova ljubav i nežnost prema porodici : „ Mnogo se molim vašemu gospodstvu, i mnogo i milostivo i smerno, k preporučujem vam moju Angelinu i dečicu moju: Đuru, Maru i Jovana, pred Bogom i pred Prečistom i pred svima Svetima, što vi sa njima, to Bog sa vama. O vlastelo, nemojte ostaviti Angelinu i moju dečicu da propadnu iza mene. Neka vas Bog nauči da imate ljubavi prema njima, kao što ste imali prema nama i našim starima, i da ih ne ostavite u za njih nepogodno vreme”.

Stefan Slepi je umro 9. oktobra 1476. godine i sahranjen u italijanskom gradu Beogradu. Proglašen je za sveca.

Krušedol

Posle Stefanove smrti,  Angelina i sinovi  Đorđe i Jovan, dobili su dozvolu od mađarskog kralja Matije da se nastane u sremskom selu Kupinovu na Savi. Sa sobom su poneli i česne mošti Svetog Stefana i položili ih u crkvu Svetog Luke u gradu Kupiniku, 15. februara 1486. godine. Đorđe je tada postao despot Sremski, ali se uskoro i on i majka  Angelina zamonašiše i podigoše muški i ženski manastir Krušedol u Sremu, a despotom postane najmlađi sin Stefanov Jovan (da svoje smrti 1502. godine)

Egzodus

Godine 1688. mošti Sv. Stefana (sa moštima ostalih Brankovića) sklonjene su za neko vreme u Sent Andreju, ali su uskoro vraćene opet u Krušedol, gde su mirno počivale sve dok ih Turci u besu svome nisu isekli na komade i zajedno sa crkvom krušedolskom spalili 13. avgusta 1716. godine. U požaru je pronađen samo deo stopala Stefana Slepog.

Brankovići

Brankovići su potomci svetog i slavnog kneza Lazara, velikomučenika kosovskog. Lazar i Milica imali su najstariju kćerku  Maru, koju su udali za srpskog velikaša Vuka Brankovića. Vuk i Mara imali su tri sina: Grgura, Đurća i Lazara. Po smrti Lazarevog i Miličinog sina Stefana Visokog, despota Srpskog ( 1389 – 1427), njega je na prestolu Srpske despotovine nasledio Marin i Vukov sin Đurađ Branković, kao sestrić i srodnik njegov, jer Stefan nije imao rođene dece. Đurađ se oženio grčkom princezom Irinom (Jerinom) Paleologovom iz Soluna, sa kojom je imao četvoro dece, među kojima i Stefana (negde oko godine 1417).