NEADEKVATAN PREGLED VIDA DOPRINOSI ŠIRENJU EPIDEMIJE POREMEĆAJA U UČENJU

Samo dve godine posle objavljivanja Nacionalnog statističkog izveštaja o nivou obrazovanja (the National Report Card) koji je pokazao da je kod samo 38% učenika čitanje na ili iznad nivoa “vešt” (proficient), naša deca nastavljaju da se muče čitanjem i to u epidemijskim razmerama. Mnogim roditeljima rečeno je da njihova deca u ne zaostaju toliko da bi u školi dobili poseban tretman i usluge, ali deca se jošuvek bore s čitanjem i učenjem. Ima i takve dece koja imaju problem s pogrešnom dijagnozom poremećaja u učenju, dok se ustvari u osnovi njihove borbe s učenjem i čitanjem krije neotkriveni problem s vidom.

Logično je pretpostaviti da su provera vida i sluha jedan od prvih koraka da se ustanovi da li dete ima problema s čitanjem. Iako je procena vida i oštrine vida tipičan deo pregleda očiju, glavni test sastoji se u utvrđivanju sposobnosti deteta da vidi slova određene veličine sa daljine od 20 stopa (oko 6.1m), odatle i termin “20/20 vid”. Kod čitanja je, međutim, to rastojanje približno 6 do 15 inča (oko 15-38 cm). Ljudi pogrešno smatraju da ako je detetov vid na daljinu dobar, da će i vid na daljini za čitanje biti dobar. To, na žalost, znači da detetov vid nije testiran na daljinu za čitanje, niti se u obzir uzimaju koordinacija očiju i fokusiranje.

Optometrijska istraživanja pokazala su da se, zbog poremećaja u koordinaciji očiju i fokusiranju, više od 10 miliona dece bori s čitanjem i učenjem. Istraživanja pokazuju i da se oba ova poremećaja mogu lečiti optometrijskom terapijom vida. Kada je u pitanju ova terapija, rano otkrivanje problema je uvek preporučljivo, iako ne postoji kritični period ili ograničenja u uzrastu.

Kod mnoge dece koja imaju poteškoća s čitanjem, taj problem nije lako rešiti nakon pet, šest ili sedam godina uloženih u njegovo rešavanje. Ta deca su ubeđena da su glupa ili da je čitanje nešto što ona jednostavno ne mogu da urade. Zašto je to tako?  Po rečima Katie Johnson, autorke knjige “Upozorenja za nastavnike osnovnih škola” (Red Flags for Elementary Teachers), ta deca skoro nikada nisu glupa. G-đa Johnson je od svojih 46 godina rada u nastavi, 37 godina provela u državama Maine i Washington kao učiteljica za prve razrede osnovne škole.  Pored toga, radila je i kao vanredni profesor pismenosti na pedagoškim programima na Pacifik Ouks koledžu (Pacific Oaks Colledge) u Kaliforniji, na Univerzitetu u Washingtonu (University of Washington, Bothell Campus) i kao na postdiplomskom programu na Lezli Univerzitetu (Lesley University, Cambridge Massachusetts). Takođe je i širom Sjedinjenih Država održala veliki broj prezentacija na temu profesionalnog razvoja.

G-đa Johnson kaže da sva ta deca imaju probleme s čitanjem zato što nešto nije u redu sa njihovim vidom i zato što ona ne mogu dobro da očima horizontalno i vertikalno prate štampani tekst. “Kad gledaju u stranicu knjige, štampani tekst im se muti pred učima ili im se reči mrdaju ili oni ne mogu pouzdano da utvrde razliku između slova i reči koje se slično pišu, što je veliki znak upozorenja. Pored toga, što su starija ta deca imaju više prakse u sakrivanju tih nedostataka što odraslima zadaje probleme u utvrđivanju šta je tu navika, a šta potreba.”

Da bi pružili pomoć roditeljima i obrazovnim radnicima da što lakše ustanove koja deca imaju probleme s kretanjem i koordinacijom očiju (što otežava napredovanje dece u obrazovanju), Koledž za razvoj vida (College of Vision Development, COVD) izdao je publikaciju i obaveštenje za javnost da se pridružuje u obeležavanju Meseca dece s poremećajima u učenju.

Za više informacija o Mesecu dece s poremećajima u učenju molimo posetite www.covd.org