Intervju – Savo Tufegdžić – rođeni Južnoafrikanac

Prvo što je Savo Tufegdžić uradio kada se 2019. doselio u Kraljevo, bilo je stavljanje rešetke na sva vrata i prozore na svom novom stanu. U Južnoafričkoj Republici, gde je rođen i gde je proveo više od četiri i po decenija svog života, to je sasvim normalna stvar. Tamo nesigurnost vreba na svakom koraku. U Srbiji, komšije su ga gledale malo čudno, ponešto mu i govorili ali Savo tada nije znao ni reči srpskog da bi išta razumeo.

Brzo će savladati naš jezik i čini se još brže shvatiti da mu u Kraljevu ne trebaju rešetke. Nije da smo mi zemlja u kojoj nema kriminala ni lopova i ludaka.

– Ovde, ovde je svuda sloboda – rekao je tog toplog aprilskog dana dok smo pili kafu u Tašmajdanskom parku u Beogradu. –  Ljudi se kreću slobodno, bez straha da ih neko napadne i orobi. Deca se igraju u parku. Voze rolere, bicikle, trotinete. Ljudi šetaju svoje kućne ljubimce i uživaju. U Južnoafričkoj Republici to nije moguće.

Baš ta sloboda i duh koji se širi Srbijom uzduž i popreko, bile su presudne kada je odlučivao da se ovde trajno naseli. Dopali su mu se Srbi i taj duh neuhvatljivi i čuveni srpski inat.

I sam ga je osetio kada je ovde došao. Rekli su mu neki Kraljevčani, šta ćeš ovde, ovde nemaš šta da radiš, nema posla, bolje se vrati u Južnoafričku Republiku. Osetio je tada Savo Tufegdžić da ga je klepilo nešto posred čela i zarumenelo mu lice. Bio je to čuveni srpski inat. Rekao je: Ne, ostajem ovde. Ovo je moja zemlja.

I evo ga,  treća je godina kako zadovoljno živi u Kraljevu. Piše, režira, snima filmove, pravi projekte, drži seminare o medijima, dizajnira, podučava lepotu života (lajf kouč), koristi umetnost kao sredstvo za učenje, slika, pripoveda, smeje se i traži sebe. 

– U stvari, ja sam u Srbiju došao da pronađem sebe – govori Savo. –  Moj pokojni otac je bio dosta težak čovek. Kada je umro, osetio sam potrebu da istražim odakle je poticao, kako je živeo, kakvi su ti njegovi rođaci. Da bih upotpunio sebe. Slučaj je hteo da me preko fejsbuka kontaktirala sestra od strica. Našli smo se slučajno, po prezimenu. Tako sam došao u Srbiju.

Bio je oktobar 2010. Seća se Savo kao da je bilo juče.  Kada je krenuo put Srbije sve je išlo naopačke, i avioni su kasnili, i izgubio se samo njegov kofer na beogradskog aerodromu. Kada su se sestra i on sreli plakali su petnaest minuta, pa tek onda progovorili. Seća se puta do Kraljeva kada je prvi put video razaranja od bombardovanja. Ni danas ne može da shvati da je to neko učinio. Da su neki ljudi iz aviona bacali bombe na druge ljude na zemlji. Ti dole su bili njegov narod.

– Kako mi je izgledala prvi put Srbija?! Lepo, ali ja dolazim iz Kejptauna, grada koji možda ima najlepši pogled na svetu, gde se sudaraju dva okeana, dve planine. Meni se ovde najviše dopala ta srpska duša. Srbin je tako lep kad ima dušu.

Ponekad, razmišlja naglas Savo, Srbi zaborave da imaju dušu i to je najveća šteta.

– Video sam i neke ružne stvari kod mog naroda. Recimo, mnogo se ljudi svađaju – kaže iskreno.

Da li je moguće da se u Južnoafričkoj Republici ne svađaju rođaci oko međe, recimo, ili komšije?

Svađaju se ali mnogo, mnogo manje – odgovara. –  I primetio sam da roditelji čuvaju, posebno sinove, od rada. Trebalo bi da ih uče da kuvaju i peglaju, i sređuju kuću.Tako će steći dobre navike.

I mnogo se jede roštilja, dodaje brzo, mesa, mesa, samo se  roštilja.

 Ali ima mnogo divnih osobina prosečan Srbin. Recimo, kaže Savo, ovde narod ima kolektivno osećanje za porodicu.  U svetu nije tako.

Srbija je lepa zemlja i ona ima ono što drugi nemaju. Slobodu da se krećeš da ti niko ne naudi. Da dišeš vazduh, da koristiš puteve, vodu, reke, jezera. I Savi je nekako žao što vidi da ljudi hoće da idu za Nemačku, Švedsku ili tako negde.

– Tamo nije bolje. Tamo će dobiti novac ali izgubiće slobodu i lepotu pogleda – kaže ozbiljno.

Primetio je Savo da u Srbiji skoro svaka porodica ima svoj stan. U Johanesburgu, gde je odrastao, nema. Većina ljudi tamo nema svoj stan.

  – Znaš koja je najlepša srpska reč?- pitao me je.

  – Koja?

– To je reč moba. Ona ne može da se prevede na engleski. Ona je veličanstvena.

A kako Južnoafrikanci izgovore tvoje prezime: Tufegdžić?, pitam Savu.

Nasmejao se grohotom:

– Nikako – nemoguća misija. Ne mogu da izgovore ni Savo. Ja im spelujem pet puta ime. Ne vredi. Prezime tek nema šanse, zapamte samo slovo T.

Sada je Savo u zemlji svojih predaka. Ovde bez problema lepo izgovore njegovo ime i prezime.
Možda je i to uticalo da Savo Tufegdžić pronađe sebe. I ostane tu gde jeste.

Dijana Dimitrovska