Intervju – Zdravko Šotra, reditelj sa 89 godina života i 60 godina iskustva

Ušao je Zdravko Šotra početkom ove godine u  89-tu godinu života, preživeo Drugi svetski rat 1941, pa građanski rat 1991, bombardovanje 1999. godine i još mnogo strahota ali ne postoji stvar koje se toliko plaši kao jedne. 

Najviše se bojim ljudske gluposti – kaže u razgovoru za Balkan City Magazin. – Za razliku od pameti, koja je uzdržana, glupost je slobodna, bez kritičke svesti i drugih opterećenja, pa nema zapreka ni granica. Zato je strašno opasna. Danas je u velikom zamahu.

Zašto danas ljudi toliko ćute?
– Nažalost, čuti onaj njihov bolji deo i to je tragično. A ćute baš zbog gluposti. Pametan čovek govori pošto zna da to može biti od pomoći i drugima, da nauče nešto, da ne prave greške, da znaju kako bi mogli pravovaljano da reaguju.

Kako vam izgleda naše društvo?
– To je društvo u kojem ljudi ćute, zaplašeni ako zinu, da će im preostala kora hleba izmaći. Neće. Treba se samo zapitati da li je iko na našim prostorima umro od gladi. Pa, nije. Nažalost, prošlo je vreme kada su umiralo od sramote. Ovo vreme je ispod svake granice razuma, pameti, smisla. Prošao sam mnogo toga i tvrdim da je ovo nešto najgore što pamti moje iskustvo, od rata na ovamo.

Jednom ste rekli da je najstrašnije bilo biti dete za vreme Drugog svetskog rata?
– Ja sam bio tokom Velikog rata gladno dete, kao i većina dece u to vreme. Ali, vidite, ni tada nismo umirali od gladi. Umiralo se od zla i od metka i granata. Od bolesti. Zato ponavljam, da je strašno gledati strah kod današnjih ljudi da ne umru od gladi.

Volite da snimate istorijske priče, kakva li bi bila serija o srpskoj današnjici u vašoj režiji?
– Istorijske teme su samo mali deo onoga što sam radio. A o današnjim danima serije će snimati neki novi ljudi, iz neke pristojne vremenske distance.

Kada zamišljate planetu i ljude na njoj za 100 godina, šta vidite?
– Vidim ljude koji sve manje liče na današnje ljude, a sve više na bića obezljuđena elektronikom. Vidim ljude bez duše, bez iskrenog osmeha, bez suza. Vidim ljude bez ljubavi i to mi je čak teško da zamislim a kamoli da izgovorim. Svet bez ljubavi će biti pusto i jezivo mesto na kome nema života.

Zašto vas je privukao kralj Aleksandar Karađorđević?
– Istorija je, čini mi se, bila nepravedna prema njemu.  Prvo, vreme nije  bilo pravedno prema njemu, najlepše godine mladosti proveo je ratujući u tri rata. Kad je iz rata izašao prihvatio se stvaranja države Južnih Slovena. Trebalo je da se oženi ruskom prncezom, ali su nju ubili boljševici, kao i ostale Romanove. Ni tu nije sreća bila blagonaklona prema njemu. Ogrubeo u ratu, on je toliko zapostavio svoj privatni život da su morali da formiraju odbor sa ciljem da mu nađu dostojnu nevestu. Srećom, izbor je pao na rumunsku princezu Mariju koja je bila jedna divna osoba, puna razumevanja i za Aleksandra i za sve njegove brige i probleme. Marija je veoma oplemenila i obogatila njegov kratki život. I Mariju je voleo srpski narod.

Otkud toliko kritika na seriju Kralj Aleksandar?
– Naviknete se da na istorijske filmove ljudi imaju svoje mišljenje i kritiku. To sam, ipak, očekivao. Kada jer istorija u pitanju i politika, a vic kaže i fudbal, nema tog Srbina koji neće imati svoje „jako“ mišljenje. Svako ima neku svoju priču, ma koliko da o tome išta zna. Zamerali su mi na slaboj faktografiji kao da sam ja snimao istoriografsko delo, zanemarujući umetničke slobode pisca romana. Tako su neki nasrnuli i na inače vrlo kreativno urađenu seriju Porodica, u kojoj ima dosta  umetničke slobode.

Kako je došlo do toga da ste i reditelj i scenarista serije Kralj Aleksandar?
– Radi se o  istorijskoj ličnosti, o kojoj postoje velike kontroverze. Lično sam imao mnogo nedoumica, iako je roman Vuka Draškovića čist, jasan, sa jasno izgrađenim likovima, ipak sam odlučio da pišem scenario. Reakcije su baš onakve kakve sam očekivao, veoma različite. Najlepše su reakcije od onih, koji su odgledali svih petnaest depizoda.

Pronašli ste sebe u poslu koji volite? Da li  ste oduvek znali šta želite da radite?
– Nikada nisam pomišljao  da nešto drugo radim u svom životu osim da režiram.  Sve se uvek vrtelo oko režije. U ono oskudno poratno vreme, morao sam da upišem Građevinsku srednjotehničku školu, da bih dobio stipendiju, ali kroz te godine ja sam visio u kinoteci i pozorištu, a čim sam, jedva nekako diplomirao, odmah sam konkurisao na klasu režije Vjekoslava Afrića – i eto me danas sa 89 godina života i 60 godina rediteljskog iskustva.

Nebojša Đorđević