Intervju – Akademik Sreto Tanasić, predsednik najvišeg stručnog tela za srpski jezik

Sve srpske reči za njega su posebne na neki način; svaka ima svoje mesto i opravdanje da postoji, svoju boju i svoje nijanse. Svaka je neizmerno važna zato što bogatstvo reči svedoči o bogatstvu duha srpskog čoveka. Ali treba znati, kako govori akademik Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika, najvišeg stručnog tela za srpski jezik, da se u rečima, i uopšte u srpskom jeziku, pamti sve što smo stvorili na materijalnom i duhovnom planu, sve što smo činili i što su nam drugi činili.

–  Srpski jezik je nesaglediva riznica znanja o srpskom narodu – kaže akademik Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika,  koje su 1997. osnovale SANU, CANU i ANURS, Institut za srpski jezik SANU, Matica srpska, Srpska književna zadruga i svi fakulteti iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore na kojima se studira srpski jezik. – Upravo na srpskom jeziku sačuvani su podaci o tome kako smo živeli u epohama od Svetog Save do danas. „Miroslavljevo jevanđelje“ svedoči o duhovnim visinama do kojih smo dosezali, „Slovo ljubve“ despota Stefana o umetničkim dometima, pa Jefimijina „Pohvala knezu Lazaru“ tek! I tako dalje, dalje, dalje. Teško bih mogao reći da neka srpska reč nije važna. Ja bih stihove Čika Jove Zmaja iz pesme „Kaži mi, kaži“  sa ljubavnog plana preneo na sve planove ljudskog života:

Sve su to mila / Imena i lepa I Kojima Srbin / Svome zlatu tepa; / Al’ ja bih proveo / Čitav jedan vek, / Tražeći lepše, / Dičnije i slađe, / Milije ime, / Što još ne ču svet

Da li postoje neke reči (arhaizmi) za koje vam je žao što više nisu u upotrebi?

– Povlačenje nekih reči iz svakodnevne upotrebe je zakonitost; one svedoče o razvijanju i menjanju srpskog društva. Naravno, postoji žal za mnogo čime što je prošlo, posebno na smenama koje nisu rezultat unutrašnjeg razvoja, već nekih nasilnih akata koji su ih proizveli. Međutim, te reči ipak ostaju; one se ne mogu spaliti, pomoću njih  i drugih svedočanstava možemo evocirati našu prošlost. Naravno, za mnogim rečima možemo žaliti, ali ponajviše su to reči koje govore o lepoti porodičnog i društvenog života koji smo nekada imali. Današnje vreme razara sve pa i porodični život, čemu smo svi svedoci. O lepoti nekadašnjeg porodičnog života govori mnoštvo reči za odnose u porodici. Recimo, koliko ćemo reči pronaći za majku, oca, brata, sestru, baku deda… A ovi nam hoće da ukinu ne samo ta imena, već i oca i majku a daruju nam nešto kao robu: roditelj jedan i roditelj dva. Kave bismo mi to naraštaje stvarali, robove, idiote – šta li! Ne moramo to zaboraviti, dobro je da mlađim to na neki način približimo. Jer, u ovom surovom vremenu porodica je uvek toplo utočište, kao i zdrava nacija i srpski kulturni obrazac života.

Da li znate  šta je za strance koji proučavaju srpski jezik, najteže da savladaju?

– Ja se nisam mnogo bavio problemom učenja srpskog jezika kao stranog. Istina, u mladim danima sam predavao srpski jezik na univerzitetu u Moskvi. Poteškoće su i zajedničke, ali ima i posebnih, koje proističu iz razlika između srpskog i nekog stranog jezika. Recimo, Francuzi nemaju glagole nesvršenog i svršenog vida – čitati, pročitati. Drugi jezici se u ponečemu drugom razlikuju. Međutim, svedoci smo da oni koji se opredele da uče srpski jezik često vrlo dobro ga nauče – od evropskih naroda do azijskih, afričkih. Razlog za to svakako je i motivacija: sa učenjem jezika paralelno se upoznaju sa lepotom srpskih zemalja, srpskih običaja, bogatstvom srpske kulture i plemenitošću našeg naroda

Na koji način se najbolje čuva srpski jezik?

– Potrebno je srpskom jeziku vratiti status – i dostojanstvo – kakav treba da ima kao nacionalni jezik u srpskoj državi, odnosno svuda tamo gde je to većinski ili jedan od službenih jezika. To znači da svuda gde se upotrebljava, u svim oblastima života, moramo tražiti da se dobro poznaje srpski književni jezik. Danas se često pita kad neko traži posao: kako poznaješ engleski jezik, a ne obraća se pažnja na dobro poznavanje srpskog književnog jezika. Zato nam je jezička kultura na niskom nivou, takođe i svest o značaju srpskog jezika i kao glavnog sredstva komunikacije i kao temelja i čuvara srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta. Danas mnogi naši intelektualci slabo poznaju srpski standardni jezik, a još manje znaju o srpskom jeziku i pisanom nasleđu na  njemu stvaranom kroz vekove. Da bi se ovo promenilo, potrebno je promeniti odnos prema srpskom jeziku, izgraditi svest o važnosti dobrog vladanja književnim jezikom, posebno u javnom životu, i naročito zahtevati da se u sredstvima informisanja koristi  srpski književni jezik. Danas su, nažalost, kod nas malobrojne informativne kuće koje vode brigu o srpskom jeziku. Nužno je da uslov za sve informativne kuće bude postojanje lektorske službe, a da se povremeno javno daje ocena jezika u njima.

Kako se druge države bore za očuvanje svog jezika?

– U većini evropskih država obrazovni programi imaju posebno mesto u nacionalnoj politici, oni su u službi nacionalnih interesa i ne podležu promenama, čak i kad se dešavaju krupnije promene na političkom planu u zemlji, kad se menjaju partije na vlasti.

Od sto pedeset hiljada reči  savremenog  srpskog jezika u Rečniku Matice srpske,  iz kog jezika najviše potiču?

– Razumljivo, najveći broj reči su srpske, neke su zajedničke slovenske reči. Značajan broj od ukupnog broja ovih stranih reči otpada na turcizme, što je posledica viševekovnog robovanja većeg dela srpskog naroda pod Turcima. U zavisnostti od istorijskih epoha imamo i  hungarizme (mađarizme), romanizme – italijanizme, ali i latinizme, kao i reči iz španskog i francuskog, bohemizme (reči iz češkog), rusizme…   Danas je srpski, kao i drugi evropski jezici, izložen navali reči iz engleskog jezika, više nego što je to potrebno i opravdano. Na struci je da na to skreće pažnju i radi na sprečavanju  nekontrolisane poplave anglicizama, a na društvu i svakom kulturnom pojedincu je da prati mišljenje struke.

Reči dolaze sa stvarima i umiru sa njima. Koje su reči izumrle, nestale…?

– Za mnoge su danas nepoznate reči kojim se obeležavaju poljoprivredni poslovi kako su se ranije obavljali: drljati, pleviti, žeti, naviljčiti, plastiti, a isto tako neka oruđa se s modernijim načinom rada povlače: ralo, drljača, podvor… Takođe i radovi kojim su se bavile žene u kući: presti, tkati, grebenati, upredati, prepredati, te natra ili stan, niti, preslica… One se kod jednog većeg dela novijeg naraštaja mogu sačuvati u nekom pasivnom pamćenju, posebno kod onih koji se malo više zanimaju za našu prošlost, način života i običaje i onih koji čitaju nešto više od ove literature koja je „in“.

Da li  postoji trud u Odboru da se pozajmljenice ili tuđice vremenom prevedu  (upodobe) na srpski jezik i da se vremenom od njih izgrađuju naše nove reči, kovanice?

 – Reagovali smo na pojavu unošenja novog značenja u pridev human, koji kao strana reč odavno postoji u srpskom jeziku. Međutim, postoji i pridev ljudski, koji pokriva podređene domene koje human ima u drugim jezicima, kao the human body – ljudsko telo. Ali nove pojmove s ovim pridevom human u npr.  engleskom treba u srpskom imenovati s pridevom ljudski: ljudski insulin, ljudska reprodukcija, ljudska bezbednost. Prevođenje tih sintagmi sa pridevom human i slične slučajeve akademik Ivan Klajn je nazvao pozajmljenice iz lenjosti, ja bih dodao: i iz neznanja. Isto tako je s nekim drugim rečima koje su iz stranog jezika ušle nepotrebno u srpski: monitoring – umesto posmatranje i praćenje, implementacija – umesto primena i sprovođenje. Tako smo u novije vreme zapljusnuti aplikacijom i apliciranjem, umesto prijave na poziv ili konkurisanja. Mi ovakve preporuke normativnog karaktera, kao i sve one koje se tiču statusa srpskog jezika, često iznosimo u posebnim dokumentima koji se mogu naći na sajtu Odbora.

Da li je Odbor dao  predloge za  neke nazive kojih nije bilo u srpskom jeziku a koji su došli globalizacijom i modernizacijom?

– Treba reći da je problem i u tome što oni koji unose u neku oblast života određene novine nemaju običaj da se konsultuju sa stručnjacima kako bi bilo najbolje novu pojavu, pojam, imenovati. Tako, kad se pojavila nova evropska valuta, imala je u srpskom jeziku različite forme: euro i evro i Odbor je predložio da se koristi forma evro, što je uglavnom i prihvaćeno. Ili, u novije vreme, kad se pojavio novi soj opakog virusa, Odbor je između nekoliko naziva koji su se upotrebljavali predložio kao najispravniju formu u srpskom jeziku: virus korona. Tek kasnije se ustalio i naziv kovid 19. Bilo je i drugih slučajeva. Pre nekoliko godina bilo je aktuelno pitanje kako na srpskom jeziku nazivati državu koju smo dotada zvali Holandija, treba li promeniti taj naziv u Nizozemska. Odbor je preporučio da nema potrebe za promenom imena i tako je ostalo.

Gde su veći problemi, u govornom ili u pisanom jeziku?

– Neki problemi se izražavaju podjednako i u pisanom i u govornom jeziku. Recimo, obrazovanje oblika futura prvog pomoću konstrukcije da+prezent umesto infinitiva: ja ću da dođem, umesto pravilnog ja ću doći. Takođe, ja bi došao, umesto pravilnog ja bih došao, odnosno: mi bi došli, umesto pravilnog mi bismo došli. Ima opet problema kod pravilne upotrebe znakova interpunkcije u pisanom izražavanju ili kod pogrešnog akcentovanja reči u usmenom govoru. Mora se, dakle, učiti pravilnom književnom jeziku u pisanom i usmenom jeziku.

Da li znate da li na svetu postoji još neki tako savršen jezik u kome se čita onako kako je napisano?

– Da, nismo samo mi Srbi ti koji tvrdimo da srpski jezik ima najsavršenije pismo gde svakom glasu odgovara jedno slovo. To je ocena i mnogih jezičkih stručnjaka u svetu, ali ne samo jezičkih stručnjaka. Danas se, doduše, ta tvrdnja mora malo ublažiti, pa reći imamo gotovo savršeno pismo. Nije ovde mesto da o tome detaljnije govorimo, da ne opterećujemo cenjenog čitaoca. U svakom slučaju, srpska ćirilica ni u kom pogledu nije zaostala – ni za potrebama srpskog jezika ni za zahtevima novih tehnologija pisanja.

Dijana Dimitrovska