Intervju – Marko Aleksić: Ko su bili srpski vitezovi

Srednjovekovni vitez je bio delija. Na sebi nosi verižnu košulju pletenu od metala, preko nje metalni grudni oklop pršnjak (korača). Na nogama su mu metalni štitnici za potkolenice i natkolenice, na rukama – zaštitne rukavice. Na glavi mu je šlem sa čelenkama. U ruci drži dugački, teški mač.

Sigurno sve to ne nosi mali, kržljavi vojnik. Mora biti stvarno snažan da ponese toliko gvožđa i da pritom može da zamahne mačem. A njegov konj, okićen i moćan, mora biti stvarno jak da izdrži juriš i vrati i sebe i viteza na sigurno.

• Srpska srednjovekovna viteška vojska bila je veličanstvena – kaže u razgovoru za Balkan City Magazine Marko Aleksić, jedan od autoriteta za srednjovekovno viteško oružje, arheolog i istoričar. – Bila je ozbiljna i organizovana. To je vojska koju je plaćao vladar i morala je biti na visini zadatka jer je predstavljala snagu vladara i države.

Da li je srpska viteška vojska bila zaista zastrašujuća, kako je neki izvori opisuju?

• Zamislite ispred sebe te moćne konjanike koji kreću u juriš na bojnom polju. Zamislite kako se prema protivničkoj strani u galopu survava masa ljutih oklopnika i besnih konja koja se više ne može zaustaviti, to su tone i tone čelika u letu. Pred takvim čeličnim odredom mogli ste samo da bežite ili da pustite da vas sravni sa zemljom. Turci su ovakve odrede srpskih vitezova nazivali „železni breg“ i smatralo se da njihov juriš nijedna živa sila nije mogla da izdrži. Jedini način da se suprostave srpskim jurišnicima bilo je kopanje jarkova i podizanje drvenih palisada iza kojih su ih, zatim, gadjali strelama. Ali Srbi su imali oklope i štitnike na leđima i strele im nisu mogle ništa.

Da li su srpski vitezovi sami kupovali opremu i konje?

• Vitezovi su nosili skupu opremu koju je finasirao vladar. Na osnovu jednog popisa dubrovačkog trgovca kod koga je jedan vitez založio opremu (posle je došao vitez Palman i sve otkupio) znamo tačno od čega se sastojala viteška oprema. Srpski vitez je imao grudni oklop (korača) najmoderniji pršnjak, ispod koga je nosio verižnu košulju ili narodski brnju, imao je onda metalne štitinike za potkolenice i natkolenice, rukavice, 6 šlemova od čega 3 ogromna, viteška sa čelenkama ili cimerima na nemačkom. Pa onda, konj, sedlo, prekrivač i tunike. Njihovi konji nisu obični brdski konji već veliki, moćni konji koji deluju zastrašujuće. Ti konji su bili uvežbani da u boju budu pravi borci koji neće ustuknuti ni pred čim.

Nama je danas teško da razumemo u kojoj meri su srpski srednjovekovni ratnici bili zaista pravi vitezovi sa svim osobinama i obeležjima tog zvanja koje je u vremenu u kome su živeli bilo vrhunsko ili elitno. Bili su, jednom rečju, silni.

Poput Kraljevića Marka, o kome ste napisali knjigu…

• Marko Kraljević je moja omiljena ličnost i nadam se da sam kroz knjigu uspeo da osvetlim taj slavni epski lik sa istorijske strane. Kraljević Marko je veličanstven lik koji je odrastao u vreme kada je na srpskom tronu bio kralj, a zatim i car Dušan. U sredini u kojoj su se vrednovale ratničke veštine i viteške vrline. To je vreme u kome su vladale duboke moralne norme i Marko je imao i šta da nauči i na koga da se ugleda. Car Dušan je bio sjajan ratnik, koji je širio granice svoje države i trudio se da za državu i narod učini ono što je najbolje. Ali car Dušan nije samo ratovao. Preduzeo je i reformu državne administracije i sačinio 1349. godine poznati Dušanov zakonik koje se smatra jednim od najvažnijih srednjovekovnih spisa slovenskih naroda.

Da li je bilo prestižno biti vitez u srednjovekovnoj Srbiji?

• Bez sumnje. Srbija je tada bila uređeno društvo i vrednovale su se prave vrednosti kao hrabrost, junaštvo, čast. Dubrovački renesansni pisci navode Miloša Obilića kao najvećeg simbola viteštva i junaštva, na primer, po čemu se vidi  koliko su te osobine bile uzor.

Ko je mogao da postane vitez kod nas: samo vlastela ili i običan narod?

• Mi smo popunjavali te jedinice iz običnih redova. Niste morali bit obavezno plemić. Jer je vladar nabavljao opremu…

Evropa se diči viteštvom a neki autori, među kojima i vi, smatraju da je ono nastalo na istoku?

• Ideja ratnika sa moralnim integritetom nastala je u Vizantiji, i proističe od svetih ratnika. To je nešto što mi u Srbiji dobro poznajemo, jer u svakoj našoj crkvi postoje freske sa motivima svetitelja koji su ratnici, ali imaju pre svega duhovna obeležja. Čak su i žene mogle biti deo viteške priče u Srbiji. Dušanov zakon u čl. 48. kaže da žena može posedovati delove viteške opreme i s njom može raspolagati po svojoj volji. Jelena Lazarević ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, rođena sestra despota Stefana Lazarevića, u svom testamentu iz 1403. godine ostavlja svoje haljine i predmete sestri Oliveri, a najvredniji predmet je svita, deo viteške opreme i za nju vam treba pravo da je odenete, kako kaže Zakonik. Imala je i prsten sa zmajevim okcem.  A Stefan Lazarević toliko je slavan u viteštvu po Evropi da mu je mađarski kralj Žigmund dodelio počasno mesto u Viteškom redu Zmaja.

Srbija ipak tu svoju tradiciju počinje da valorizuje, organizujući viteške turnire na srpskim srednjovekovnim utvrđenjima, poput Smederava, Manasije i drugih?

• Kroz festivale koji se organizuju širom Srbije na najlepši način se promoviše naša kulturna baština i istovremeno podseća na naše graditelje i ktitore. Recimo, festival u Manasiji je u čast despota Stefana Lazarevića  koji je sagradio jedan od najlepših spomenika srpske srednjovekovne kulture, manastir Manasiju sa crkvom  svete Trojice, ili  u Smedervu u čast Đurđa Brankovića i tako širom naše zemlje. Tu se rekonstruišu bitke, svira se srednjovekovna muzika,deca uče o mačevima, i promoviše viteške vrednosti kao ideali jednog vremena koje može da posluži kao putokaz budućim generacijama. Ništa plemenitije i poželjnije nije bilo nego biti vitez. Vitez je plemeniti čovek, koji štiti nejake i koji je svoj život posvećuje duhovnim vrednostima. Uz to, on je jak i nepobediv. Nepobediv u svojoj pravednosti.

Dijana Dimitrovska