Intervju: Ljiljana Blagojević, glumica i predavač glume

Ljiljana Blagojević nije više samo glumica. Od prošle godine ona predaje na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu i svoje znanje i dragoceno iskustvo deli  (s) mlađim kolegama. Uči ih svemu što o glumi zna, ali uči ih i da misle svojom glavom.

– Učim ih da se upitaju, da imaju pravo da pitaju, da postave granice u svojim životima da cene i teže slobodi u svakom smislu – kaže glumica i predavač Ljiljana Blagojević u razgovoru za Balkan City Maazine. – Mislim da imam čemu da ih naučim, kao i što oni mene imaju čemu da nauče. Učimo jedno od drugih u divnoj interakciji i to je najlepši deo posla.

Šta ste naučili od njih?
– Naučila sam da je najlepše učiti, saznavati nove stvari, i da dok god čovek uči, on je ispunjen životom i željom za novim saznanjima. Energija mojih studenata me podseća na energiju koju ima mladost i daje mi podstreka da se ne ubajatim i da nosim tu energiju i sama. Tako se osećam lepše, vedrije i sa najlepšim životnim smislom.

Mnogo se govori o globalističkim trendovima, kako vam izgledaju nove generacije?
– Vremena se menjaju ali, uvek sam govorila da vrednosti i značaj vrlina  moraju da ostanu kao temelji. Nažalost ovo ubrzano vreme melje sve, čoveka posebno, čineći od njega mašine koje treba da udovolje raznim društvenim trendovima. To ne ide na ruku ove mladosti. Naši mladi su zbunjeni, pogubljeni, usamljeni i istovremeno sa viškom energije koja se pretvara u imploziju i razara ih. Žive virtuelni život. Putuju po svetu a da nisu izašli iz svoje sobe. U njihovim bićima sve vri a telo je ulenjeno i mišići su im mlitavi. Ako se prepuste telefonima, kompjuterima ili tabletima postaju kilava generacija. Ili odlaze u drugu krajnost, neguju telo a ne čitaju, ne rade na sebi sa duhovne strane. Zapalo im je nehumano vreme. Takvo vreme je zapravo pošast na  granici bolesti. Moram da pohvalim moje studente jer odskaču od svoje generacije. Nekako su „ljudskiji“.

Kakvu ulogu za vas ima talenat, da li se on odmah prepozna?
– U principu, odmah se vidi da li je neko talentovan za glumu ili ne. Kada se upale reflektori i  kada on počne da govori, ako vam drži pažnju i slušate ga, jasno je da ima talenta. Ako zevate, nema ga. Glumac mora da vas pokrene, da vas uzbudi, da vas natera da razmišljate, ili da se smejete, ili da plačete, u svakom slučaju, on mora da izazove neku reakciju.

U kojoj meri je talenat dovoljan za uspeh?
– Neophodan je za glumu, ali, naravno, još mnogo toga je potrebno da biste opstali i bili uspešni u ovom poslu. Najvažniji je rad na sebi i samopouzdanje. Veoma je važan privatni život. Ako niste zadovoljni u tom privatom delu života, ako imate nestabilnost ili lomove, ona će vam crpeti energiju i činiti od vas osušenu voćku.

Šta najčešće savetujete po tom pitanju studente?
– Da pažljivo biraju partnera sa kojim će provesti život. To je suštinski važno za njihov život. Da budu iskreni prema sebi i prema ljudima do kojih im je stalo.

Gluma je retka profesija koju ne dotiču nove tehnologije, ipak, da li se ponešto malo menja?
– Kako da ne. Zato i imamo nove tendencije. Neverbalne predstave, kombinacija pozorišne, filmske i video tehnike. Probijaju se granice klasičnog teatra i istražuje se novi pozorišni prostor. Tako je u svim vidovima umetnosti. U muzici, slikarstvu pa i u književnosti. Ali crni kišobran je uvek in kao i crna “mečka”.

Poznati ste po tome što ne prihvatate sve uloge?
–  Uvek sam smatrala da se  karijera pravi ne samo na odigranim već i na odbijenim ulogama. Zbog toga sam pažljivo birala uloge, promišljala da li će ta uloga da mi legne i ja njoj, pokušavala pre nego što se odlučim da je osetim i doživim.

Živite na selu i izgleda da uživate?
– Valjda to ide sa godinama. Kad si mlad, prija ti gužva, buka, energija. Kad dođeš u neke godine – sve to ti ne prija. Želiš mir, sklad  i tišinu. Približavaš se prirodi shvatajući snažnije nego ranije da si njen deo i da sve počinje od nje i sa njoj se završava.

Kakav je život na selu?
– Meni je divan. Usklađen sa okolinom. Na selu uvek imate šta da radite, zaokupljeni ste svetom oko sebe. Ne samo sobom. U grad su ljudi usamljeni,  zaokupljeni samo sobom, možda čak i autistični. I iznad svega empatični. Oni najčešće nemaju saosećanja za druge ljude ili životinje, biljke oko sebe. Na selu se vodi računa da li je neko star ili nemoćan i takvima se pomaže bez mnogo priče. Jednostavno rečeno, na selu se zna red i to je najlepše.

Kako vam sada izgleda Beograd?
– Prljav, propalih fasada, ofucanih balkona na kojima ljudi skladište stare stvari kao da je špajz, sa neofarbanim ogradama i konopcima za veš.  Nema više onog Beograda u kome je građanska estetika dominirala  i išla u korkak sa evropskim manirima da se čuva i uređuje okolina. Borba za goli život, ili šta li već drugo,  dovela je dotle da nam ne smeta što gledamo oko zgrada tone pikavaca, bačene ambalaže i lelujavih plastičnih kesa. A zove se beli grad – Beograd. Najviše me pogađa ta ekološka strana.  Bar to možemo da naučimo našu decu, da ne prljaju, da ne bacaju otpad i da čuvaju svoj grad.

Šta vam najviše smeta u našem društvu?
– Laž. Ali sam mislila da i drugi ljudi umeju  da je prepoznaju i kao takvu odbace. Ali, izgleda da nisam u pravu. Veliki broj ljudi veruje političarima. Jednostavno ne vide ili ne žele da vide da se “folira”. Ja lično, a mislim i drugi glumci, umem da prepoznam  manipulatoru i  neiskrenog govornika.

Kako to prepoznajete?
– U glumi se uči da se čita govor tela. Ja vidim kada, recimo, političar izvodi uvežbanu iskrenost, i kada ga oda neki pogled, tik. Telo uvek govori  iskrenije. Jezik je lažljiv.

Nebojša Đorđević