Intervju – Kristina Milivojčević

Kristina Milivojčević, naša Ljižanka osvaja Čikago osmehom i kuvarskim umećem

Da nije otkrila strast prema kulinarstvu, Kristina Milivojčević, rodom iz Ljiga, danas stanovnik grada Čikaga, bavila bi se – politikom. Sada bi negde po Srbiji, a možda i svetu,  promovisala ideje za koje  bi se borila i bila srećna ako se shvate i nesrećna ako se ne shvate. Na sreću gurmana, danas u Čikagu pokazuje svoje drugo umeće, mnogo ugodnije, korisnije i lepše.  Rukovodi i sprema vrhunske specijalitete  koji donose  blaženstvo  i sreću onima koji to probaju. Samo se ponekad seti svoje prve ljubavi, pitajući se šta bi u politici postigla.  

Politika je bila moja mladalačka ljubav, ali i sada je volim, jer volim ono što ona predstavlja. Volim da budem lider, volim moć, ne volim nepravdu i uvek imam svoj stav. Pomagala bih ljudima i borila se za bolji život naroda. Za mene je životna filozofija jednostavna: Cilj nije ono čemu treba težiti jer je za mene ceo život cilj. Zato sam svoj život do poslednjeg dana proglasila svojim ciljem.

Kako si stigla iz Srbije, u „Beograd“, u Čikago?

Došla sam u Čikago jer je moja majka tu živela. Pozvala me je da se oprobam u Americi u nekom poslu, a ja, iakao student ekonomije, nisam bila zainteresovana za tu oblast, već za kulinarstvo koje je bilo u mom srcu od najranijih dana. Još kao dete sam zapisivala neke recepte i slušala klipove, želeći da napravim nešto baš ukusno. U Čikagu sam tri dana bila bez posla. Onda sam se zaposlila u restoranu „ Beograd“ čiji je vlasnik Duško Pavlović, jedan divan čovek koga doživljavam kao oca. Hvala mu na svemu jer sam tu ostvarila svoju strast za kulinarstvom.

Šta je to što vrhunskog kuvara izdvaja od drugih kuvara?

Da bi ste postigli uspeh, morate da volite svoj posao, da verujete u ono što radite i da ga radite najbolje što možete. Samo tako se mogu postići veliki rezultati i to će vas sigurno učiniti posebnim. Moj pristup poslu je predan, profesionalan, stručan i originalan. Bitno je da postoji ljubav, spremnost da se vreme provede u kuhinji i da vam nije mrsko da radite. Sve ostalo dođe samo.

Da li se Amerikancima sviđa naša kuhinja?

Svi znamo da je Amerika jedan miks svih mogućih kultura, nacija, rasa, ne mogu da tvrdim sto posto, ali mislim da jako vole naš burek, sarmu, palačinke… trudimo se da promovišemo našu  srpsku kulturu i tradiciju i to radimo kroz veoma važan deo, kroz našu  nacionalnu kuhinju.

Da li postoji neko jelo, poslastica koje još niste spremali, a želite?

Mislim da ne postoji jelo koje nisam spremala ili probala da spremim, ali ono što bih volela jeste da usavršim spremanje odredjenog mesa kao i novih soseva. Volim kad naučim nešto novo. Čovek se uči dok je živ.

Kakva je razlika u hrani koju jedu Amerikanci i Srbi?

Veliki smo gurmani, nema puno razlike i mi volimo meso kao i oni.

Da li postoji neko tipično američko jelo? Kao što je kod nas sarma, pasulj…

Tipično američko jelo je hamburger, chicken wings (pileća krilca), hot dogs, clam chowder, barbecue, apple pie…

Šta je potrebno da bi neko bio dobar kuvar?

Moraš da se rodiš takav. Definitivno mislim da  se sa tim rađaš, poneseš to u genima ko zna otkuda. Isto tako, uz to „bogomdano“ moraš da imaš neiscrpni bunar novih ideja, kreativnost, mora da poznaješ odlično sve namirnice, da znaš koji se začin sa kojim jelom slaže, da poznaješ mnogo začina, da imaš  sposobnost za timski rad. Sve to, plus rukovođenje potrebno je za jednog dobrog kuvara. Uz to, dobar kuvar mora da zna da prihvati i kritiku. Morate biti iznad toga što ste čuli i ići dalje i truditi se podjednako snažno. Nikako ne smete da se obeshrabrite. Uvek verujte u sposobnosti koje imate.

Ko ne može da bude kuvar?

Mislim da kuvar ne može biti ona osoba koja  loše podnosi stres i koja ne ume da se snađe u  usijanoj atmosferi. Biti šef kuhinje je vrlo stresan posao. Upravljate  osobljem, planirate i pripremate hranu u kratkom vremenskom period, a sve to  može izazvati nervozu, pa je zbog toga otpornost na stres nužna. Što bi se reklo, morate imati jake živce. Ukoliko sve to možete da istrpite i prosto vam leži, onda ste prava osoba za kulinarstvo.

Šta treba obavezno pojesti u Čikagu?

Obavezno probati Kiki palačinke. To su palačinke koje nose moje ime jer sam ih ja osmislila.  “Kiki palačinka” ili “Kiki Sweet Crepe” (signature dish) napravila sam sasvim slučajno i, kako to već često u životu biva, sa slučajnim stvarima,  postale su pravi hit za naš restoran. Pored njih, ili zapravo pre njih, treba probati jela koja sam osmislila – Kiki’s Crepe & Kiki’s Hot Board. I naravno otići iz Čikaga bez ukusa  Chicago Style Pizza ( Deep-Dish Pizza) je nedopustivo! To je nešto sasvim drugačije od uobičajenog i jako zanimljivog izgleda i ukusa koji je sasvim poseban.

Ako to niste probali, niste ni bili u Čikagu.

Dijana Dimitrovska