Intervju – Josip Komljenović, čovek koji je izmislio 13 frula

Osmislio je i svojim rukama napravio trinaest instrumenata, pažljivo birajući za svaki od njih drvo iz kojeg će se roditi. Nastajali su tako žigafon, joškafon, pa jerkofon, nevenkafon, marijafon, dragicafon, anafon, androfon… sve bolji od boljeg. I svi su Josipu Komljenoviću, uličnom sviraču i izumitelju, dragi, ali jedan izgleda malo više. To je tesla, jedini žičani instrument među svim duvačkim, koga je zbog posebnosti, nazvao po super posebnom Srbinu.

• Tesla mi je  najdrži od svih koje sam napravio – kaže Josip Komljenović u razgovoru za naš časopis. – Zapravo tesla, pa žigafon. Oni su za mene nešto posebno, zbog emocija koje sam imao kada sam ih pravio i zbog zvukova koje proizvode. Ali, svi su oni srpski instrumenti koje sam hteo da podarim svom narodu i time obogatim našu tradiciju.

Po kome ste davali nazive instrumentima?

• To su imena mojih najbližih i prijatelja. Žiga je bio moj deda, pa je žigafon, otac je Jerko i po njemu jerkofon, Marija mi je ćerka, ostali su prijatelji, poznanici i njima u čast dao sam imena mojim instrumentima.

Šta je to posebno kod frule (duvačkih instrumenata) što vas privlači?

• Privlače me svi instrumenti, sve zapravo što proizvodi zvuk. Zato volim i vetar koji podseća na ljudski dah. Frulu sam „otkrio“ 1977. godine kada sam odlučio da naučim da sviram na njoj. Od tada, frula i ja drugujemo i radujemo jedno drugo.  

Da li svirate i dalje na ulici? Kako se osećate kada to radite?

• Na ulici sviram vec 18 god i to je moje radno mesto, posao kao i svaki drugi, samo što ga više volim nego recimo posao električara koji sam decenijama radio. Kao što neko ide na posao u kancelariju, tako ja ujutru, ne preterano rano, idem na Kalemegdan da zasviram u svoju frulu i obradujem ljude.

Kako ste počeli da svirate na ulici?

• Sasvim sam slučajno dobio poziv sa Kalemegdana da radim stare zanate i dok sam na otvorenom pokazivao kako se prave instrumenti i na njima svira, primetio sam da se oko mene okupilo mnoštvo ljudi koji su to posmatrali. Jedni su ostavljali novac i ja sam u tom trenutku shvatio da svaki čovek koji nešto zna da radi može od toga da živi. Tako sam došao i sutradan i sutradan i nakupilo se 18 godina dok trepneš.

U čemu je razlika za umetnika da li svira na ulici ili recimo na podijumu?

• Razlika je ogromna. Uslovi za rad se ne mogu porediti. U dvorani su uvek isti, na ulici ima iznenađenja, od toga da može da vas uhvati pljusak, do toga da može da vas napadne pas. Na ulici nije sigurno da ćeš išta da zaradiš, dok je ovde sve ugovoreno i dogovoreno.

Na ulici ima i rizika?

• Da, posebno kada su mi zabranjivali da sviram, zbog toga što mi nije stigla dozvola, pa sam nakupio gomilu kazni koje, naravno, nisam mogao da platim, pa sam odlučio da idem u zatvor. Proveo sam u Padinjaku deset dana jer su me neki komunalci stalno prijavljivali, ali i danas ne znam koji. Sve je za ljude. I to je prošlo.

Da li se ljudima sviđa to što svirate i da li to i pokažu?

• Velikom broju ljudi se sviđa, i oni to pokazuju time što ostavljaju novac i pohvalom koju znaju da mi lično kažu.

Kako je došlo do toga da se vaši instrumenti uvedu u osnovne škole?

• Bio je to dug i zamoran proces koji se završio na moje veliko zadovoljstvo i u moju korist. Još pre 15 godina godina moja četiri instrumenta: žigafon, jerkofon, baričanka i obrenovčanka su dobila saglasnost Ministarstva prosvete da se uvedu u muzičke škole. Sada sve više škola uvodi sviranje na ovim instrumentima, a veliko je interesovanje etnologa i muzikologa za ono što radim.  Posebno zato što sam dokazao da frula može da svira više od 36 tonova dok su neki evropski etnomuzikolozi tvrdili  i zapisali da to nije moguće, kao i da okarina svira više od 18 tonova. Moja frula svira 43 i okarina 31 ton.

Da li je za decu frula starinski instrument ili im zvuči moderno?

• Frula može da zvuči moderno ako se korist u pop ili elektronskoj muzici, može da zvuči klasično ako je u klasičnoj muzici… Za instrument nema moderne muzike, niti se na muziku tako gleda. Bitno je da instrument ima kvalite i mogućnosti. Moja baričanka, recimo, svira 43 tona od čega 7 alikvotnih (parcijalnih) tonova, a svira iz dva tonaliteta pomerena za kvintu dok prstohvat ostaje isti. To nigde još nije napravljeno. To je kvalitet, a kako ćeš ga i gde upotrebiti – na muzičaru je.

Kako ste zapravo napravili tako savršenu frulu?

• U suštini, na fruli koju sam imao nisam mogao da odsviram „Turski marš“ i „Svilen konac!“, nedostajao mi je raspon među oktavama i to me je vuklo napred da ga pronađem. Ja sam se prihvatio posla i uspeo sam. Tako sam napravio savršenu i jedinstvenu

Šta mislite, na čemu su svirali srednjovekovni Srbi?

• Sigurno su imali neke duvačke instrumente i bubnjeve, verovatno.

Da li verujete da će vaši i naši srpski instrumenti živeti?

• Frule će uvek živeti. One su savršen i jednostavan instrument koji daje upečatljive tonove.  Živeće i tesla jer je to poseban instrument.

Čime želite da zaokružite svoj rad?

• San mi je da se srpski instrumenti uvedu u muzičke škole i da obučavam učenike da ih izrađuju. Jer ako nema ko da nastavi da ih pravi, oni će prosto nestati. Ali u dubini srca znam da srpski instrumenti ne mogu da nestanu sve dok je našeg naroda kome jer genetski usađena emocija na zvuk frule. Frula nam je u genima.

Dijana Dimitrovska