Intervju – Džon Koks (John Cox), profesor istorije na Univerzitetu Severna Dakota, SAD

Dugo već profesora Džona Koksa (John Cox)  drži ta treperavost pri pomisli na Srbiju. Zavoleo je tu malu zemlju u srcu Balkana još od mladalačkih dana, kad je studirao u Segedinu. Tada je često sa drugarima prelazio u Suboticu da u tadašnjoj Jugoslaviji kupi Jugotonove kasete, poneku knjigu, narandže i druge sitnice.

• Te male, važne stvari su 1986. i 1987. godine bile veoma dragocene i retke u Mađarskoj – priseća se dr Džon Koks, rođeni Amerikanac, profesor istorije na  Univerzitetu Severna Dakota u SAD na lepom, jasnom i čistom srpskom jeziku. –  Od Subotice bilo je lako posetiti i Novi Sad, onda Beograd, i dalje. Zaljubio sam se u krajolik, hranu, muziku, u jezik Vojvodine i Šumadije.

Kako ste uopšte naučili srpski jezik?

• Na Indiana Univerzitetu u Bloomingtonu! To je oduvek bilo fantastično mesto za učenje stranih jezika, i u prvoj godini mojih „graduate studies“ birao sam između stipendije za poljski jezik ili za srpskohrvatski. Izabrao sam srpskohrvatski (tako se zvao u tim godinama) zato što sam već upoznao Jugoslaviju, a nikada nisam bio u Poljskoj.

Koja je prva knjiga koja vam je dala ideju da prevodite srpske pisce?

• Moj prvi prevod sa srpskog je bio kratak roman Danila Kiša, Mansarda. To je bio, ako se dobro sećam, predlog jednog izdavača. Bila je dobra ideja i ja sam mu na tome i danas zahvalan. Prevodio sam, osim Kiša,  Ivana Cankara, Vjenceslava Novaka, ali i moderne pisce poput Biljane Jovanović, Judite Salgo, Muharema Bazdulja…

Kako vam deluje srpska književnost?

• Jednostavno: srpska književnost je divna. Ona je velikan u evropskoj literaturi, uprkos broju govornika. Čitao sam Andrića, Kiša, i toliko drugih, i negovao sam želju da to prenesem u anglosferu, tako da više ljudi ima priliku da to čita i da uživa.

Da li su vam knjige srpskih književnika koje ste preveli pomogle da kao istoričar razumete narode Balkana?

• Definitivno! Ja radim i kao istoričar i kao prevodilac velikog broja literarnih dela. Tražim perspektive o razdoblju komunizma, o ulozi pisaca u vreme rata, i tako dalje. To je zajednički i sinergetski postupak. Imam luksuz i privilegiju da prevodim knjige koje su mi važne, i to znači prevashodno važne iz istorijskih razloga, a ne komercijalnih.

Kako biste nekom Amerikancu objasnili Srbe i Srbiju danas?

• Rekao bih da je Srbija evropska zemlja srednje veličine koja ima dugu prošlost u porodici zemalja i naroda. Da Srbi imaju veliko gostoprimstvo i životnu radost, da poznaju mediteransku kulturu, da imaju stavove o hrani, piću, igranju, druženju, itd. Rekao bih da je Srbija kulturno složena i da je Beograd velika avantura!

Šta vaši studenti ili profesori znaju o Srbiji?

• Kod nas svi znaju o atentatu na prestolonaslednika i Prvom svetskom ratu; gotovo niko (osim profesora i novinara) ne zna o partizanima i Titu. Znaju da su ratovi devedesetih bili strašni i da su Srbi ovih dana do izvesne mere rusofili.

Šta vam se u Srbiji posebno dopada? 

• Bio sam mnogo puta u Srbiji i u drugim zemljama Balkana. Najlepši doživljaj i iskustvo su moji prijatelji tamo. Neki od njih prave ajvar, drugi kefir,treći pečenje, tako da sam uvek dobro snabdeven. Volim Kalemegdan i bašte sa kafom i…knjižare!

Šta znači biti profesor u Americi? Kolika je odgovornost univerzitetskih profesora u američkom društvu?

• U Americi je tradicija „javnih intelektualca“ slabo razvijena. Naša odgovornost je uglavnom prema studentima, struci, branši. Mi, profesori imamo, naravno, naša gledišta, mišljenja i opredeljenja, ali više privatno nego javno. S druge strane, imamo veliku slobodu da kreiramo časove, kurseve na predmetima za koje smo zainteresovani, a to je takođe i prostor za naše etičke ili moralne vrednosti.

Da li biste mogli da nam kratko opišete kako danas žive Sijuksi, starosedeoci Severne Dakote, da li imaju pisani jezik i da li se obrazuju?

• Danas se zovu „Sioux“ prevashodno ili Dakota, ili Lakota, ili Nakota (i ponekad imaju i druge nazive), a neki govore i dalje svoj sopstveni jezik. Da, jezik je pisani, imaju svoj rečnik i gramatiku. Postoji jedan paralelan sistem koledža i univerziteta u rezervatima, tako da ne vidimo mnogo indijanskih studenata kod nas na univerzitetu, ali broj je u sporom rastu. Mnogo „indigenous people“ živi u gradovima, kao što su Mineapolis (Minneapolis) ili Bizmark (Bismarck). Kod nas u Severnoj Dakota žive i Ojibwe (Chippewa) i Mandan-Hidatsa-Arikara ljudi.

Da li postoji razlika u slobodi Evropljana i Amerikanaca?

• Stara šala glasi: Šta je razlika izmedju Evropljanina i Amerikanca? Evropljanin ima zdravstveno osiguranje, a Amerikanac ima pušku! Šala je okrutna ali nije neslana. Odgovor na vaše pitanje zavisi koja je zemlja u Evropi u pitanju. Uglavnom bih rekao da Evropljani imaju jednu prednost: oni često smatraju svoju vlast partnerom ili osposobljivačem, dok puno Amerikanca i danas pati od zablude da je vlast a priori opaka.

Koje su američke vrednosti koje biste istakli?

• Otvorenost, darežljivost, inicijativa. Pre nekoliko godina bih mogao nabrojati i više.

Kada zamišljate budućnost, kako vidite svet za dvadeset godina? Gde smo, čime se bavi ljudska cilizacija, da li čitamo knjige?

• Mladost, mladi ljudi, to je moja velika nada za budućnost. Kroz 20 godina će izgledati svet kao današnji, što se tiče granica, medjunarodnih organizacija i tako dalje. Ali klima i vremenske prilike biće drugačije, i mislim lošije. Biće više mobilnih i manje knjiga, više izbeglica i manje univerziteta. Ali knjige, njih će biti uvek. To je najperfektniji pronalazak u istoriji čovečanstva. Srećom, gde ima knjiga ima i sećanja i razuma i komunikacije, dakle, ima nade.

Dijana Dimitrovska