Dimitrije Vasiljević, prvi srpski doktor džeza

Živi u Srbiji, radi u Americi

Iako radim u Americi, u Nju Orleansu, 14 godina, godišnje provedem po 4 meseca u Srbiji zbog čega nemam osećaj da sam emigrant.

–  U Nju Orleans sam došao jer sam tu nakon završenog doktorata dobio dobru univerzitetsku poziciju docenta koju nisam želeo da propustim – kaže  Dimitrije Vasiljević u razgovoru za Balkan City Magazine. – Želeo sam da se nastanim negde u zapadnoj Evropi ili da ostanem u Njujorku. Sada sam ovde i o Nju Orleansu želim da razmišljam uglavnom samo kao o odskočnoj dasci za dalje, kada je u pitanju moja univerzitetska karijera.

Kako je živeti u Nju Orleansu, kolevci džeza i bluza?

– Teško za nekog poput mene ko preferira drugačiji, ozibljniji, umetničkiji stil života i urbanije, sređenije, modernije mesto za život. Karipska kultura me nikada nije preterano privlačila, a Nju Orleans je inače dobar grad za jednodnevni provod, ali ne tako sladak grad za život i neku ozbiljnu umetnost. Nju Orleans jeste kolevka džeza i bluza, ali je isto tako i njihov muzej. U tom gradu se dešava malo šta modernog i novog u muzičkom smislu, publika je dosta konzervativna, na džez se gleda kao na vodviljsku muziku za zabavu turista po mnogobrojnim klubovima koji nemaju veze sa džezom, sve odiše komercijalom, šarenišem, površnošću i rečju, deluje kao da je vreme stalo negde tridesetih godina prošlog veka. Za nekog ko se bavi modernim džezom, poput mene, Nju Orleans nije najsrećnije mesto za život.

Kako miriše Misisipi? Da li ste se vozili parobrodom?

– Misisipi je mutan i prljav. Nisam se vozio parobrodom i iskreno nemam neku želju.

Kako su vas prihvatilie kolege i studenti kao belca iz  neke zemlje za koju sigurno nisu čuli?

– Kao neko ko se u tom smislu razlikuje od većine kolega i studenata, morao sam duplo da se dokazujem da bih bio prihvaćen u tom okruženju. Mislim da me je većina mojih studenata do sada jako dobro prihvatila i da vide da sam neko ko pre svega stavlja akcenat na znanje, rad, učenje, vežbanje, a ne na neke druge društveno-političke momente. Što se tiče kolega, mislim da je i sa njima isti slučaj, uglavnom se dobro slažemo, mada kao i svugde, na momente ume da izbije određeno nerazumevanje, ali ono se brzo izgladi.

Imate priliku da budete i pedagog, da utičete na mlade i to  je sigurno neverovatno iskustvo? Da li vas studenti pitaju nešto vezano za Srbiju? Da li se interesuju o Evropi, uopšte?

– Izuzetno sam vezan za Srbiju, ali se trudim da ne zamaram ni studente ni kolege pričom o njoj. Normalno, onome koga zanima, sa velikom radošću ispričam o svojoj kulturi i matičnoj zemlji, ali na poslu se trudim da se bavim pre svega muzikom i da studente poučim onome po šta su tu došli. Naročito u današnje nemilo vreme, trudim se da ne potežem pitanja rase, nacionalnosti, političkog i verskog opredeljenja i slične škakljive teme. Ono što mene i moje studente spaja je muzika, i to je ono što u našem međusobnom kontaktu forsiram. Prijatelji su ti sa kojima pričam o privatnim temama.

Šta vam se najviše sviđa u Americi?

– Profesionalizam u poslu i radna etika. U Americi sam naučio da zaista poštujem i svoje i tuđe vreme, da se ne može živeti na staroj slavi, već da se konstantno mora brusiti svoja veština i napredovati uvek na više nivoe umešnosti, da je rezultat poslovnog projekta daleko bitniji od ličnih međusobnih odnosa ljudi koji na njemu rade i da je veoma bitno poštovati dogovore.

Šta vas vezuje za Njujojrk?

– Moje polje muzičkog delovanja je Njujork u koji putujem jednom mesečno i držim koncerte i svirke. Tamo mi je i menadžerka Tina Stan (Eastlight Artist Management), tamo mi je i kvartet sa kojim nastupam i tamo je i publika koja voli i razume moju muziku. Za Nju Orleans, moja muzika je uglavnom suviše moderna, tako da se trudim da više sviram na istočnoj obali.

Kad se zaželite Srbije, šta vam najviše nedostaje?

– Iako sam poslednjih 14 godina u Americi, ne smatram sebe emigrantom, niti pripadnikom dijaspore. To je zato što mi je posao takav, da mogu sebi da dozvolim da budem čak 4 meseca godišnje u Srbiji. Stoga se u poslednjih nekoliko godina, od kada tako radim, osećam kao da živim u Srbiji, a radim u Americi. Za Srbiju sam jako vezan jer mentalitetom, duhovnošću i tradicijom, pripadam tamo, a ne u Americi koja je veliki opozit od mog karaktera i vaspitanja.

Šta je to u stvari nostalgija? Da li je to misao na prošlost? Na daljinu…?

– Mislim da je nostalgija, danas u vreme kad smo svi dobro povezani internetom i brzim avionima, zapravo uglavnom vezana za nemogućnost da se živi na mestu koje istinski osećamo kao dom, iz bilo kog životnog razloga. Nostalgija se javlja onda kad smo srcem u jednoj zemlji, a primorani smo da iz praktičnih razloga budemo u inostranstvu. U mom slučaju, to je profesija koja je vrlo specifična i koja mi ne dozvoljava da se vratim u Srbiju gde bih istinski voleo da živim. Muzička izvođačka karijera, kao i univerzitetsko mesto džez profesora, me vezuju za zapadni svet, pretežno Ameriku, jer baveći se time u Srbiji ne bih mogao ni približno da nađem tako dobre uslove i kvalitet rada koje imam ovde u Americi, a o finansijskoj egzistenciji i da ne govorimo.

Kada komponujete, da li  vam je inspiracija univerzalna ili ona proizlazi iz tradicije Srbije ili afroameričkog juga, recimo?

– Moja inspiracija dolazi pre svega iz muzike koju trenutno slušam, ali onda i iz događaja u životu koji na mene ostavljaju najjači utisak. Kada se radi i kompozitorskom stilu, njega kritika i publika obično opisuju kao world jazz, odnosno, preciznije miks modernog njujorškog džeza, tradicionalne srpske muzike i evropskog klasičnog nasleđa.

Da  li je istina da džez muzičari ne vole bluz? Da li vi volite bluz?

– Bluz je i muzički žanr, ali i muzička forma, lestvica i integrativni harmonski koncept koji je neodvojivi deo džeza. Ako ste džez muzičar, ne možete da volite ili ne volite bluz kao koncept, jer bez njega nema džez jezika. Što se tiče bluza kao muzičkog žanra, džezeri ga obično smatraju suviše jednostavnim ili banalnim za slušanje, ali naravno to nije nikakvo pravilo koje se može i treba svima pripisati.

Šta od muzike slušate?

– Što sam stariji, to manje delim muziku po žanrovima. Kao profesionalni muzičar, zainteresovan sam za otkrivanje uvek novih i meni do tad nepoznatih vidova izražavanja kroz muziku. Slušam puno toga, zavisi od raspoloženja, ali i od projekta na kom trenutno radim. Bavim se i filmskom i primenjenom muzikom koja iziskuje poznavanje što više muzičkih izraza i stilskog izražavanja, pa je i to nekada faktor. Generalno, slušam šta mi prija, šta u tom trenutku smatram inspirativnim i intrigantnim i trudim se da nemam nikakve predrasude prema izvođačima i žanrovima.

U Beogradu se u sitne sate  ide na burek. Na šta se u Nju Orleansu u sitne sate ide?

– Nju Orleans je pre pandemije bio grad koji je živeo i danju i noću. Pre svega zbog turista. Francuski kvart, koji je najatraktivniji u gradu, ispunjen je raznim sadržajima koji su mahom namenjeni turistima, sve je šareno, glasno, prenaglašeno. Kao neko ko živi u Nju Orleansu, ne idem mnogo u centar grada i ne mešam se sa turistima i tim atrakcijama. Nisam tip čoveka koji uživa u estetiici koju Nju Orleans nudi. Zato u Beogradu duplo više idem na burek, a u Njujorku na slajdere na St. Mark’s Placeu ili bruklinšku picu, pa i opet na njujorški burek u Ridžvudu. Beograd i Njujork su moji gradovi. Nju Orleans nije, iako u njemu živim. On je za mene samo jedno prolazno dragoceno životno iskustvo i usputna stanica.

Kaže se da nas sudbina vodi nekuda da nešto naučimo. Šta ste naučili na američkom jugu?

– Mislim da još uvek učim i to pre svega o sebi. Učim se trpljenju, zahvalnosti Bogu na razvojnom putu koji moram da pređem, a koji nije uvek ono što bih najviše voleo ili želeo. Ali znam da jeste ono što mi je u tom trenutku potrebno da rastem kao ličnost i kao umetnik. Za mene je američki jug pustinjačka kelija u kojoj uzrastam i sazrevam iznutra. Na drugim mestima gradim karijeru, družim se, sviram, živim spoljašnji život, a na jugu radim na sebi i u sebi.

Dijana Dimitrovska