Intervju / Bane Jelić, roker, slikar, pisac

 – Previše je banalnosti i kič komercijale, koja zatupljuje mase – kaže u razgovoru za Balkan City Magazine. – Čini mi se da je umetnički začin sve slabiji.

Da li ima originalnih bendova kod nas?

– Ima, ali retko, originalnost vidim u bendu Pero defformero, Negativ  i još nekim.

Da li se može govoriti o prepoznavanju nekog “srpskog zvuka” u rok muzici?

– Po meni bi to bio čisto naš etno zvuk koga ima i u kombinacijama sa drugim žanrovima.

Šta je potrebno da bi neki bend postao slavan i popularan?

– Puno investicija ili previše ludila.

Da li popularnost nekog benda prati i kvalitet… i da li ima primera da bend postane popularan a da to ne zaslužuje?

– Odavno su pobrkani umetnički lončići tako da se i bez kvaliteta može biti super star.

Da li se može živeti od muzike u našim uslovima?

– Jako teško osim onih upornih i onih koji su dobro afirmisani. Svaštaroši i tezgaroši se već uvek nekako snađu. Za njih je Srbija odlična mera.

Kako vam izgleda svetska muzička scena?

– Svetska scena je oduvek bila kvalitetna, ali i tu odavno igra mečka sa primetnim naglaskom na brzoj zaradi što govori o ekonomskoj krizi u svetu. Danas je situacija za muzičare postala tragična zbog korone.

Koji su za vas najbolji bendovi na svetu i šta slušate sada?

– Izdvojio bih nekoliko u ovom trenutku: Peter Gabriel, Sting, Nora Jones, Whitesnake, The Winery Dogs, Sons Of Apolo, Van Hallen, Jamiroquai, Xavier Naidoo, Nickelback, Seal, Allan Holdsworth, uglavnom stariji bendovi, nešto što ne bih menjao. Poslednjih par godina često slušam flamenko muziku: Vicente Amigo, Nino Josele, Tomatito, Paco De Lucia…

Da li ste želeli da odete iz Srbije?

– U mlađim godinama želeo sam da živim u Los Angeles-u najviše zbog muzike. Od 2007. godine do 2010. živeo sam u Švedskoj u Stokholmu. Imao sam svoj studio i radio kao producent, kompozitor i gitarista.

Kakav je život u Švedskoj?

– Stokholm je po meni jedan od najlepših gradova u Evropi. Zovu ga i Velikom Venecijom, jer je sav na vodi. Moram priznati da mi je odgovarao ambijent tolikih prirodnih lepota i svetske metropole. 

Šta ste  od Šveđana naučili?

– Od Švedjana lako možeš naučiti kako je to biti kul. Oni nisu tako temperamentni kao mi Balkanci, osim vikendom kad se napiju. Balkanci se zbog tog vatrenog temperamenta možda tamo ne uklapaju. Klima je po meni izuzetna čak i za zdravlje. Mogao bih opet da živim u Stokholmu samo ne može i jare i pare. Ovde su mi svi oni koje volim, a čovek bez ljubavi može da ima sva carstva i sva znanja a da je niko i ništa. Prazan džep i puno srce je dovoljno za zdrav i srećan život, a i za takav džep se pobrine Svevišnji kada je prioritet požrtvovano srce i široke ruke.

Da imate moć, šta biste prvo menjali u Srbiji.

– Jačanje ekonomije kroz privredu i seoski turizam, reformacija kulturnog i duhovnog života, premazao bih skoro sve TV stanice u neke bolje i kvalitetnije boje.

Šta vas je privuklo slikarstvu? Kakve emocije vas vode dok slikate?

– Ljubavne, porodične, duhovne, pa čak i emocije nekog frik tipa koji iznova otkriva nove talase i maštarije za nadrealne uspone i nova rešenja.

Počeo sam da slikam 1994. godine, a od 2017. Godine sam postao profesionalac.

Imate i novu ljubav: pisanje?

– Da, 2017. godine objavio sam knjigu pod nazivom Ognjeno ogledalo za izdavačku kuću Logos. Knjiga je napisana u nadrealističkoj formi. Reč je o malim dramama, monodramama, prozi i poeziji. Širokog je spektra i registra. Obiman predgovor pisali su Dragoslav Bokan i Dejan Nikolić. Pišem odavno i roman, koji je takodje u nadrealizmu. Roman je kombinacija drame i komedije, jedan netipičan nadrealni fusion. Ako dodam gas može se očekivati u prodaji već tokom sledeće godine.

Dijana Dimitrovska