Intervju – Aleksandar Joksimović o moru kao velikoj misteriji planete

More je za njega početak svega, nepresušni talas, prostranstvo koje daje energiju, kiseonik i vodu sa neba. Ali, more je za Aleksandra Joksimovića, naučnog savetnika, biologa i ihtiologa  koji o njemu dosta zna i najveća misterija.

• Kad zaronim u more i pogledam ka dubini, svestan sam da more krije  mnoge tajne. Pomislim kako tamo ima  toliko oblika života, kako se dešavaju razni procesi, susreti vrsta, kako je sve obavijeno misterijom i našim  neznanjem o tome. More je velika tajna. A mi sa kopna malo o tome znamo – kaže Aleksandar Joksimović, direktor Instituta za biologiju mora u Kotoru, u Crnoj Gori, u razgovoru za naš časopis.

Od kada ste počeli da se bavite biologijom mora, da li se lepi, plavi Jadran u nečemu promenio?

• On ima svoju dinamiku, svoje plime i oseke, svoj svet koji se obnavlja i nestaje. U Jadranu su poznate ingresije, pojave na svakih 10 do 11 godina, kada duboke vode iz istočnog Mediterana ulaze kroz Otranska vrata u Jadransko more, donoseći  topliju vodu i planktonske organizme. To automatski povećava broj ribe, posebno inćuna i srdele. Jadranske ingresije imaju veze i sa sunčevim aktivnostima i pojačanim uticajem sunčevih pega. Ove godine je, medjutim, primetno hladnija voda Jadrana na površini  zbog konstantne bure koja duva i zapravo hladi površinsku vodu. Ali, sve što mi pratimo je mali tren onog što je bilo i što će biti. To je treptaj, mali i beznačajan da bismo mogli bilo šta da rastumačimo. Iz našeg ugla se Jadran nije promenio ali obala – jeste. Velika je gužva na obali.

Koje su vrste riba iščezle iz Jadrana?

• Bile su jesetre na ušću Bojane, ali su nestale krajem sedamdesetih. Postoje projekti, da se veštački vrate, da opet budu na mestu gde su bile. Hama, riba, se retko lovi. Mnoge veće vrste riba koje su bile u izbilju, sada ih je manje. Reč je o autohtonim vrstama koje smo istrebili. Čovekova aktivnost je doprinela nestanku tih riba. Pre svega pretarani izlov, posebno hrskavičavih riba koje imaju veoma sporu reprodukciju i ne stignu da se izmreste, doprineli su nestanku vrsta.

Da li su se pojavile nove vrste?

• Kolege iz Hrvatske (Dulčić/Kovačević) su objavili knjigu i opisali 49 novih vrsta riba koje su ušle u Jadransko more iz drugih mora. To su tropske vrste iz Crvenog mora, a neke iz Atlantika preko Giblartara, koje su došle u Mediteran i kod nas. Dešava se tropikalizacija Jadranskog mora i povećanje njegove prosečne temperature. Te ribe veoma utiču na domaće vrste i to negativno jer se hrane larvama i jajima naših vrsta, ili biljkama gde naše ribe polažu jaja. Neke od tih novopridošlih riba  imaju i otrovne bodlje.

A vatreni crv koga su mediji histerično predstavili ubistvenim?

• Crv je stanovnik Jadrana, nije ništa novo. Kada se razmnožava prilazi obali u grupama i najverovatnije se tada dogodilo da u Hrvatskoj crv ubode dete u plićaku. Crv ima neurotoksin koji opeče kao meduza. To nije novo, ni nepoznato.

Šta je najopasnije u Jadranskom moru, ako izuzmemo čoveka?

• Dragana, to je mala riba  Trachinus draco, zvana i morski pauk, koja  ima dve bodlje iza očiju  koje su otrovne. Ukopa se u pesak i tako lovi druge ribe i ako nagazite na „draganu“ imaćete problema jer neurotoksin uđe brzo u krv. Sreća u nesreći je da je taj neurotoksin termolabilan, pa sve što je potrebno jeste nešto vruće: upaljač, voda, pesak. Ribari se snalaze tako što mesto uboda stavljaju na auspuh motora. Neurotoksin se neutrališe na oko 70 stepeni Celzijusovih. Ljudi stavljaju led na mesto uboda, što je pogrešno. Led zadržava otrov koji se zatim  polako ispušta, što stvara produžene bolove. Opasan je pomenuti vatreni crv, za koga važi isti savet jer ima termolabilan neurotoksin, s tim što je on problematičan jer ostane u koži, prilikom kontakta. Mali partikuli, dlačice koje su pune ćelija sa otrovima je teško izvući  i može da se mesto uboda inficira. Opasna je i škarpina, ona ima dve otrovne bodlje i sa njom ribari postupaju oprezno jer može da otekne mesto slučajnog uboda i da boli. Tu je i morski golub ili raža koji ima na repu trn kojim se brani. Tokom letnjih meseci morskih golubova ima više u Jadranu, dok na jesen kreću južnije u veće dubine. Opasni su i morski psi ali oni ne zalaze u plitke vode. Naš domaći morski pas je modrulj, bezopasan za ljude. Može da naraste do 3 metra, impozantan je. Veoma je ugrožena vrsta jer se sporo reprodukuje, a plutajući parangali ih slučajno ulove. Modrulj se kod nas ne jede,  ima ljut, oštar ukus, i mora se držati u pacu.

Koje su najugroženije vrste?

• Modrulj, sve hrskavičave ribe, morski golub i raže, koje se sporo reprodukuju. Te vrste su zbog toga uvek na granici istrebljenja. Ajkule, inače, jezivo stradaju po svetu: ima zemalja gde je popularna supa od ajkulinog peraja, pa ribari uhvate ajkulu, odseku joj peraje i onako besvesnu i  poluživu je vrate u more. Samo zbog supe. Prstaci su takođe ugrožena vrsta, kod nas je zabranjen njihov izlov. Prstacu treba 10 godina da bi dostigao do 3, 4 cm. Pošto  ima jaku kiselinu ova školjka buši rupe u steni i tamo živi i raste. Da bi došli do prstaca, krivolovci koriste dinamit da raznesu stenu, a neki čak donose i pneumatske čekiće. Zakon je tu strog i sada je krivolova mnogo manje nego ranije.

Šta ste naučili od mora?

• Naučio sam da treba da poštujem prirodu, i da sam pred njom veoma mali. Kada sam bio u Norveškoj, izašli smo na Atlanski okean u čamcu, i tamo sam osetio onaj huk okeana. To je bio moćan huk koji čoveka pretvara u zrnce. Zrnce soli. U tom malom čamcu, shvatio sam koliko su bili hrabri Kolumbo i drugi moreplovci koji su plovili tim velikim, nepoznatim vodama.

Dijana Dimitrovska