Intervju – Vjera Mujović, glumica

Beograd je u modi

Dom je tamo gte ti je lepo. Voli Vjera Mujović da ode u Nemačku gde joj prija red i disciplina, voli da oseti i slobodarski duh Amerike  gde se niko ne oseća kao stranac, ali iznad svega voli Beograd, grad  gde se nastanila posle rodne Podgorice i koji je izabrala za svoj grad.

– Vezana za sam za pozorište, za moj jezik, i nikada ne bih mogla da dugo budem bez mog Beograda, bez Dorćola, bez mora – kaže u razgovoru za naš časopis.

Koja je za vas najlepša zemlja za život osim Srbije?
– Boravim dosta u Nemačkoj, volim taj red, i onda mi manje smeta nered ovde. U stvari, posle Nemačke više volim nered u Srbiji. Ali, naš nered ima mnogo šarma i vole ga stranci. Beograd je u modi!

Da li ste bili u Americi? Šta vam se najviše u Americi sviđa?
– Bila sam nekoliko puta. Amerika je prelepa i jako velika. Amrikanci su human narod, kaže moja heroina, Mejbl Grujić, koja se 1902 udala za Slavka Grujića, srpskog diplomatu, sina čuvenog Jevrema Grujića. U Americi su žene dobile pravo glasa mnogo ranije nego u Evropi. Volim neposrednost ljudi, volim to što, za razliku od Evrope, u Americi niste stranac, ili ste manje stranac nego u starom svetu.

O srpsko-američkom prijateljstvu tokom Velikog rata, kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući, napravili smo i predstavu. Nadam se da ćemo je pokazati i publici u Čikagu. To je predstava “Dve žene i jedan rat”. O dve velike srpske dobrotvorke – Mejbl Grujić i Jeleni Lozanić.

Zašto je lepo biti glumac?
– Uvek sam bila svesna da se bavim veoma privilegovanim zanimanjem. Zašto? Zato što pravim likove “kopajući” po tuđim životima koje su napisali neki fantastični pisci, ili životima likova koji su stvarno postojali. Velika nevolja moga posla jeste što morate da čekate da budete izabrani i prepoznati. Glumac mora da bude prepoznat za neku ulogu, za mnoge uloge.

To čekanje ja koristim tako što pišem i smišljam svoje dramske projekte. Sanjam uloge koje mi pripadaju – po glumačkom senzibilitetu, mojoj osobenoj ličnosti. Sanjam, ali i stvaram uslove i prilike da se neke od tih uloga dese.

Mimo glume, šta je vaš san?
– Moj san sada je zdravlje mene i mojih najbližih, mnogo ljubavi i tihih dana pored mora.

Da li postoji uloga koju ni za kakve pare ne biste odigrali?
– Mnogo ih ima. Srećom mi ih ne nude.

Da li se od glume može živeti i pod kakvim uslovima?
– Ako neko hoće da bude bogat, ako mu je to najvažnije, onda treba da se bavi biznisom. Ali, i za to treba talenat!

Ako je nekom važnija potreba za kreativnošću, umetničkom igrom, ne može da očekuje mnogo novca. Bogate su holivudske zvezde, i zvezde u još nekim zemljama, ali oni su malobrojni, da se ne zanosimo.

Da li se ljude pokvare na putu novca?
– Treba da se suočimo i sa uspehom i sa neuspehom i da posmatramo te dve varalice kao da su iste. Ali uspeh je neki privid, čovek treba da bude duboko u sebi centriran da se oseća dobro sa sobom. Treba samo pogledati one “uspešne” ljude koje viđamo u Holivudu, koji su duboko nesrećni i shvatiti koji je naš put i kako tim putem ići.

Da li postoji neka uloga koju silno želite da odigrate?
– Postoje tri, činim sve da se to i dogodi.

Ko može da bude glumac, koja je to glavna osobina koja nekog određuje da li će biti dobar ili loš glumac?
–  Talenat, ali i radinost, posvećenost, pokornost. Ipak prvo talenat, pa rad. I sreća, kao i za sve.

Koje glumce najviše cenite? Žan Dežardan, Iv Montan, Robert Deniro…
– Od naših Rada Đuričin, Svetlana Bojković, Nina Janković, Gaga Nikolić, Glogovac, Madžgalj…

Da li ste u skorije vreme gledali neki film koji je na vas ostavio dubok utisak?
– Children Act, sa Emom Tomson.

Šta vas rastužuje?
– Bol, nerazumevanje, surovost, neosetljivost, nezahvalnost…

Opišite sebe kada ste srećni?
– Verovatno sam pitoma i osmehnuta.

Antiejdžing kultura?
– Treba se boriti protiv toga. Treba čitati knjige, treba hraniti  svoje unutrašnje biće i na taj način ćemo biti mladji. Nemam ništa protiv brige o svom telu, licu, kosi ali mislim da je zavladao teror u svetu gde naročito žene ali i muškarci imaju zategnuta lica koja ne crpe lepotu iskustva iz godina. Ovo društvo i ovo vreme opsednuto je da da ostane mlado. To je teror mladosti. Agresivan kao nikada pre.

Da li je danas sve uglavnom neiskrenost?
– Nije sve. Svako od nas ima svoje istinsko biće ali i ono što je javni deo nas i, naravno, svoje istinsko biće ne pokazuje svima, već samo najbližima. Nismo mi ono što javno pokazujemo. Nije sve instagram, nisu sve socijalne mreže i dalje ima puno ljudskosti, puno saosećanja i puno emocija. Samo je pitanje da li to neko želi da pokaže i da li to mi umemo da vidimo i želimo da vidimo. 

Kakve ljude volite?
 – Slobodne,  nezavisne, bezkompromisne, ali isto tako one  koji žive jedan  noramalan život, ne ugrožavajući druge, ispunjavajući neku svoju misiju. Volim ljude koji su manje zavisni od materijalnih dobara, nezavisni u potpunosti od tuđuh mišljenja. One koji slede  svoje unturašnje “ja “. Radjard Kipling u pesmi “Ako” sažeto kazuje sve što bi čovek trebalo da bude i kako da živi svoj život. Za mene je to putokaz.

Nebojša Đorđević