Intervju – Profesorka Radojka Vukčević – Američki san, najpoznatiji brend

Američki san, najpoznatiji brend Amerike. Od kada je nastala moderna Amerika do danas – sanjaju ga toliki ljudi širom planete. Svi oni žele da odu, da se utope, da postanu deo tog ogromnog šarolikog društva u kome će se popeti na lestvici –  donekle.

 Profesorka  Filološkog fakulteta u Beogradu Radojka Vukčević, dobitnica brojnih nagrada za knjigu Istorija američke književnosti, koju su američki narod, generacije i generacije imigranata zajedno sa starosedeocima oduvek fascinirali, u razgovoru za naš časopis objašnjava zašto taj magnet tako snažno privlači:

 –  Mnogo toga je tu moćno – kaže profesorka koja se usavršavala na Harvardu i drugim američkim univerzitetima. – Najpre američki san o idealnom društvenom poretku, snaga protesta proizišla iz protestantske ideje o pojedinačnom uspehu koji ima za osnovu naporan rad a ne feudalno nasleđe, moralni kodeksi i svest o značaju obrazovanja, prepoznavanje i poštovanje snage uma, sistem koji služi pojedincu ako želi da stvara…Sve to silno privlači ljude širom planete. S druge strane, tu je i  „negativna fascinacija“ ako je tako mogu nazvati – izneveravanje prvobitne koncepcije američkog sna!

Zašto je fascinantna američka književnost?
–  Zato što možete da se izgubite i pronađete u pričama i poetikama pojedinih američkih pisaca, da prisvajate tuđe doživljaje, da budete začarani, da privremeno ulazite u neki drugi svet: književni ili istorijski, svejedno. Kroz ovu književnost možete  da upoznate onu pravu Ameriku koja se kroz četiri veka otkrivala piscima od ropskog narativa do popularne književnosti.  Možda će neki otkrivati komparativne relacije, ne samo sa britanskom, već i sa drugim književnostima, francuskom na primer, između Edgara Alana Poa, Bodlera, Balzaka ili Kamija. Ili će preispitivati delikatnost percepcija i društvene klase i intimne odnose u „kući  proze“ sa mnogo soba i milion prozora jednog Henrija Džejmsa. Prozori američke književnosti i danas čekaju čitaoce da provire kroz njih, ne bi li nam otkrili dinamično i raznovrsno bogatstvo scena, čarobnu gozbu i mrežu reči, susrete sa sobom, sa ljudima i mestima koje nam „stvaran“ život nikada ne bi pružio. 

Da li je internet i kratka forma izražavanja samo  mlako opravdanje za činjenicu da se danas retko čitaju knjige?
– Važno je da čitamo. Nema mane čitanju sa interneta. Sada se lako „skidaju“ knjige dok internet i razne društvene mreže daju spiskove najčitanijih knjiga tako da čitaoci imaju ipak izvesnu orijentaciju. Moje iskustvo sa studentima je veoma pozitivno. Oni čitaju. Možda je to zbog profila studija, ali veoma često razgovaram sa ljudima koji se bave tehničkim i drugim naukama i ipak nalaze vremena da čitaju. Čitaju sa strašću neopterećeni teorijom! Surova stvarnost naterala je mnoge ljude u zemljama koje su još uvek pod tom teško razumljivom rečju tranzicija, i koji su prinuđeni da se bave zanimanjinama o kojima nisu sanjali i u koja nisu ulagali svu svoju energiju i snagu. Često razgovaram sa uživanjem sa beogradskim taksistima koji na sedištu pored svog drže knjigu koju čitaju dok čekaju vožnju. Recimo, Srboljub koji me uvek iznenadi ne samo izborom već i kraćom usputnom analizom knjige.

S druge strane paradoks, zatrpani smo mnoštvom “lakih” knjiga?
– Popularna književnost ima sve značajnije mesto u savremenoj književnosti. Pisci detektivskih priča i naučne fantastike suprotstavili su se tradicionalnoj podeli kulture na manjinsku elitnu i masovnu popularnu. Više od pedeset godina oni su stvarali moćno delo koje je doprinosilo brisanju granica između žanrovske proze i književnosti. Period između četrdesetih i šezdesetih godina bio je značajan za izdavanje jeftinih knjiga i ezoterijskih časopisa. Mnogo novih, pitkih romana, zasnivalo se na prilagođavanju formule jeftinih izdanja na recikliranom papiru iz tridesetih i četrdesetih godina za posleratno američko društvo, sa svim njegovim promenama načina života, sa blažim stavovima prema seksu i nasilju, i sa njegovom novom suptilnošću. Ti romani su doveli do prestanka izlaženja jeftinih časopisa baš kao što su oni sa svoje strane doveli do propadanja petparačkih romana. Za kratku prozu javio se novi ambijent, a to je bila detektivska priča ili krimi časopis.

Kakva je sada američka književnost?
– Druga polovina dvadesetog stoljeća pokazuje raznovrsnost književnog izraza, kao i bogat spektar kulturnih i estetskih pogleda. Nestajanje kulturnih, pa čak i državnih granica, doprinelo je formiranju pisaca koji su ponudili raznovrsne poetike. Većina pisaca suočila se sa strahom od atomske bombe, sa agonijom vijetnamskog rata, sa oduševljenjem da se maršira na Vašington; njihova dela ponekad beleže ove događaje, ponekad se bune protiv njih, a ponekad ih ignorišu. Glorija Anzaldua (Gloria E. Anzaldúa) (1942-2004) npr. ističe neraskidivu vezu između čovečnosti i umetničkog čina, podstičući ljude da pisanjem izražavaju svoja uverenja i individualnost. Potvrđivanje ukupnog ljudskog iskustva preko štampanog teksta sada je više moguće nego ikada u istoriji.  Izdavači su zainteresovaniji za dela manjina i žena, homoseksualaca i političkih radikala, a objavljivanje nekih od najvažnijih dela iz dvadesetog stoljeća nagovještava još veće mogućnosti. Mnoge grupe osnovale su manje nezavisne kuće da bi objavljivale svoje specijalizovane naslove. Recepcija ovih novih izdanja nije uvijek bila najsjajnija: neki čitaoci govorili su da se previše novih dela bavi odisejom seksualne slobode, opisima ekonomske nejednakosti i individualnim likovima koji doživljavaju ludilo ili druga razorna životna iskustva. Oni su reagovali na sve što su doživeli kao neprikladnu temu koja se saopštava pomoću tehnika koje su toliko eksperimentalne da ne mogu da se čitaju ili, obrnuto, toliko jednostavne da su često neknjiževne.

Šta mislite o psihološkim knjigama koje nas podučavaju kako  da živimo, uspemo…?
– Jednostavnost odlikuje i popularne psihološke priručnike koji nastavljaju tradiciju „self-help“ priručnika pisanih u duhu američkog pragmatizma. Okrutni životni uslovi prvih imigranata po dolasku na američki kontinent zahtevali su takvu vrstu literature koja je lako stekla popularnost. Teški životni uslovi nisu se promenili za mnoge obespravljene mase, kako ih je nazivala Anđela Karter, koji su imali, i danas imaju, jedino sredstvo za borbu – a to je jezik. I zahvaljujući baš čitanju, mnogi su opstajali i opstaju i danas. Nemaju svi jednake šanse da se obrazuju i zato imam pozitivan stav prema svakom tekstu koji pomaže na bilo koji način ljudskom biću da opstane gde god to bilo.  To objašnjava da je Veliki Getsbi, epopeja o američkom snu, jedna od najpopularnijih knjiga iako ne spada u ovu grupu po umetničkim kvalitetima.

Da li postoji srpska imigrantska književnost? Kakva je?
– Postoji, naravno. Najveći domet postigao je srpski pesnik Čarls Simić koji je osvojio Pulicerovu nagradu i u novije vreme Vladimir Pištalo. Bavim se onoliko koliko mi obaveze dopuštaju recepcijom naše književnosti u Americi (Njegoš, Pekić, Ćosić..)  da bih došla do zaključka da, nažalost, istraživanje savremenih tokova u analizama američkih istraživača sve više ističe prevlast političkog nad književnim. Značajan doprinos ovoj i sličnim temama daju ne samo američki slavisti (Ernst Pawel, Tom Butler, David Bidner…)  već i slavisti našeg porekla u Americi (Vasa D. Mihailović, Olga Nedeljković, Radmila Gorup, Zorka Milić, Bogdan Rakić, Longinović, Mateja Matejić…) od kojih su se mnogi okušali kao književnici.

Kakva je indijanska književnost i da li se ona temelji više na  usmenoj tradiciji?
– Indjanci, kao i ostale manjine, imaju svoju književnost koja je odnedavno ušla u kanon i postala deo američke književnosti. Tako je došlo do novog razumevanja istorije američke književnosti koja se sve češće naziva istorijama američke književnosti; čak se i govori i o sjedinjenim istorijama američke književnosti. Američka  književnost je prihvatila sebe kao pluralnu, mnogoliku, kritičku, pedagošku. Izdvojiću neke autore: Čarls Aleksandar Istman , N. Skot Momadej, Di Braun, Zitkala-Sa, Lesli Marmon Silko, Aleksandar Pouzi…

Koje su pet najboljih  knjiga na vašoj listi?
–  Natanijel Hotorn Skerletno slovo, Herman Melvil Mobi Dik , Henri Džejms  Ambasadori, Vilijam Fokner Absalom, Absalom! , Toni Morison Voljena.

  Nebojša Đorđević