Intervju – Mirko Radović, čovek kome je Srbija bajka

Ako je mogao da vidi, Vuku Stefanoviću Karadžiću se sigurno brk nasmešio kada je Mirko Radović (43) stao uz spomenik podignut reformatoru  u slavu, u srcu Beograda, da se fotografiše. Naš Mirko, rođen u Limi, u Peruu, kao treća generacija iseljenika čiji je maternji jezik španski, govori jasno i razgovetno srpski jezik. Učio ga je sam, preko interneta. Kada ga je  savladao dovoljno, preselio se sa porodicom u zemlju svojih poredaka koju je voleo  snagom koja pokreće ljude na tako velike odluke. Srce mu se vratilo na svoje mesto.

 Kod Vukovog spomenika u Beogradu, na jasnom srpskom, sa malim akcentom, rekao nam je:

  – Kako da ne znam ko je Vuk Karadžić?! Ovde živim sa porodicom već 10 meseci i znam mnoge stvari o Srbiji. Znaš zašto? Zato što je stalno obilazim. Najveća prednost Srbije jeste upravo to što je mala. Možeš da u jednom danu  budeš na njenom kraju i da se uveče vratiš kući zadovoljan u svoj krevet.

 Utešno je da i male stvari imaju prednost?
 – Kako da ne. Peru je ogromna država. Lepa ali ogromna. Tamo se voziš danima da bi došao do obale, ili otišao na Ande, ili  u amazonski deo. Danima! A ovde je sve blizu. I to je divno. Bio sam pre neki dan na Dunavu, da vidimo Golubačku tvrđavu. Prekrasna je. Vodio sam  prijatelje Špance. Otišli smo, ručali i vratili  se za par sati. Zar to nije prelepo?!

 Može se i tako gledati na stvari…
 – Druga stvar koja je  jedistvena ovde jeste sigurnost. Srbija je  jedna od retkih zemalja na svetu gde možeš da se krećeš slobodno. A ja znam o čermu govorim jer sam zbog svog posla obišao 56 zemalja u svetu. Ovde je fascinantno za mene što mogu da uzmem svog psa i da ga slobodno izvedem u park. Moje ćerke koje imaju 14 i 11 godina mogu da  izađu same u park i da ja ne brinem o njima.

A u Peruu?
 – Taman posla! Tamo ima lepih parkova, sve je lepo ali ne možeš da izađeš bez obezbeđenja. Nema šanse!

Zar je toliko nesigurno?
 – Da. Ljudi izlaze tamo gde je ograđeno i gde postoji bezbednost i sigurnost za njih.

Koja opasnost im preti?
 – Lopovi, nasilnici. Tamo bi  te neko napao i oteo telefon,novčanik, torbu…Nije sigurno. To je problem Latinske Amerike.

Imaju oružje?
 – Da, pištolje.

Kako se snalaziš u Beogradu?
 – Odlično. Uživam. Sve je blizu i nije gužva. Lima  je grad koji ima 10 miliona stanovnika, više nego cela Srbija. Za mene je Beograd mali grad. Svuda idem javnim prevozom i peške da skinem kilažu. Hrana je ovde veoma ukusna i ne mogu joj odoleti. Pljeskavice, ćevapi,salate, predivno…

Kako si došao u Srbiju?
 – To je čudna priča. Moj deda Milivoje je bio četnik koji je zbog komunističkih vlasti morao sa porodicom da izbegne iz Priboja 1948. godine. Došli su u Peru, započeli novi život, prilagodili se, dobili  troje dece, a njihova deca decu. Srpski su govorili samo baba i deda, a ja sam od njih, na španskom, slušao divne priče o Srbiji. Ali, nažalost, jezik nisam naučio. Usadile su se te priče duboko u misao i postale sastavni deo mene. Zbog toga je sve kasnije što se dešavalo sa Srbijom, bombardovanje, propaganda, nevolje, na mene uticalo veoma, veoma bolno.

I u Latinskoj Americi su Srbi za vreme bombardovanja bili ozloglašeni?
 – Da. Sve najgore se o njima govorilo. A ja sam hteo iz kože da iskočim. Dokazivao sam mojim prijateljima da to nije tako. Govorio sam istinu. Ali, oni su me samo smatrali fanatikom.

Kako si prelomio da dođeš u Srbiju?
uo je telefon kolega u Beogradu, i tako je moje putovanje moglo da se ostvari. Bilo je to 2001. godine. Kupio sam  avionsku kartu i krenuo na istorijsko putovanje.

Bio si uzbuđen?
– Kada sam sleteo u Frankfurt i čekao avion za Beograd, moje srce je kucalo neviđenom brzinom. Nije htelo da se smiri. Stigao sam  u Beograd i mislim da sam bio najsrećniji čovek na svetu. Moj san se ostvario.

Da li si tako zamišljao Srbiju?
 – Da. Ali, nisam isti čovek kao pre. Ranije sam verovao da su svi ljudi dobri. Video sam da i ovde ima loših ljudi.

Bio si i u Crnoj Gori?
– Normalno, ali za mene i Crna Gora je Srbija. Njegoš je sigurno veoma tužan kada gleda sve ovo što se dešava sa novom crkvom, jezikom i podelama. Oni su  falsifikovali istoriju. Isto su uradili  i Hrvati. U to sam se lično uverio. A, uostalom, sličan proces se dogodio i u Peruu,koji je  nekada bio centar Inka Carstva pa je rasparčan na države Bolivija, Čile, Ekvador, Argentina…

Posle prvog obilaska Srbije i Crne Gore, vratio si se kući u Peru?
– Da,ali sam se svake godine vraćao u Srbiju. Mnogo sam novca trošio na avionske karte. Tako je bilo sve do prošle godine kada sam konačno odlučio da se preselim ovde.

Vratio si se veri svojih predaka?
 – Da. Krstio sam se u manastiru u  Pribojskoj Banji. Tu sam krstio i moje ćerke Milicu( 14) i Milenku(11). Sada slavim i slavu, Svetog Jovana. Pre pravoslavlja svi Radovići su bili katolici. Ceo Peru je katolički pa smo bili i mi.

Većina stanovnika Perua je primila veru svojih porobljivača?
 – Da, prihvatili su veru kolonizatora… ogromna većina su katolici. Petsto godina su bili pod Špancima.

I Srbija je bila pod  Turcima pa je samo mali deo postao muslimanski…
 – Jeste. To je jedna od stvari koja je fascinantna kod Srba.I ne samo ta. Ljudi ne veruju kada čuju šta je sve Srbija izdržala. Turke, pa Prvi svetski rat, i balkanske ratove i Drugi svetski rat, rat u Jugoslaviji i bombardovanje i  ceo svet protiv, i Amerika protiv …! Ne znam nijednu zemlju na svetu koja bi to sve uopšte preživela. Moćna Srbija!          

Nisi zažalio što si se ovde preselio?
 – Nikako! To je bio moj san. Ostvario sam ga. Koliko je ljudi ostvarilo svoje snove?!

Da li je porodica bila za to da se preselite?
 – Moja supruga Marisela, koja je srpskog, italijanskog i peruanskog porekla, nije bila za to. Imam još četvoricu braće ( Milovan živi u Limi,  Milenko i Milan u Kaliforniji, Mihajlo u Atlanti) oni nisu bili takođe. Ali ja sam slušao svoje srce.

Sva imena u vašoj porodici počinju na M?
 – Da, to je neka naša tradicija. Zapravo svi smo bili na ” Mi”, pa je brat prekinuo tradiciju, nazvavši ćerku Marija. 

Šta ti je neobično ovde?
 – Pa to što su non-stop kafići puni. Ljudi kažu da nemaju para a imaju za kafu, cigarete…Drugo negativno je sve isto kao i svuda na svetu, rijaliti program, unifiormnost,vladavina moćnika… Moji prijatelji me  pitaju zašto se ne vratiš u Peru? Pa i u Peruu  ljudi  odlaze iz zemlje, idu za Brazil, Ameriku nije ni tamo krasno. Svuda su migracije. A u Srbiji je divno. Ima problema, naravno,  birokratija,  korupcija, gluposti države… Ali živeti ovde za mene je bajka. Lepa je i Lima. O, da, prelepa. Ali tamo moraš da imaš para i da živiš u kondominijumu da bi ti bilo lepo. Ovde ti ne treba kondomonijum, ovde je sloboda i sigurnost – svuda.

Kada si poslednji put bio u Peruu?
 – Bio sam prošle godine. Moja porodica je otišla sada na odmor tamo.

A ti?
 – O, ne, hvala, ja sam ostao da uživam u zemlji iz svojih snova.

Nebojša Đorđević