Intervju – Milica Zarić, glumica

Kao i ostatak savremenog sveta Milica Zarić radi dok dušu ne ispusti, ali se, ipak, ne pogubi u trci za karijerom. Zna ona dobro da vrednosti prave večito žive. Zna i da je važno uživati u svemu  što se radi i još važnije dati sve od sebe, ma koliko besmisleno izgledalo.

 – Uvek stigne nagrada za  predanost i posvećenost, ma koliko vam teško izlgedalo u nekom trenutku i ma koliko se pitali ima li zaista smisla raditi nešto.

Da li smo ugušeni prevelikim poslom?
–  Savremen način života, nažalost, podrazumeva da radite deset i više sati dnevno, da ste non-stop dostupni, vikendom i onda kada ste na odmoru. Mislim da se tu gubi i ljudskost, i još mnogo toga, gotovo sve. Srećom, pa je moj posao takav da mogu da pravim pauze i da ne radim nove stvari, kada mi je to potrebno.

Kome se dokazujemo: sebi, drugima ili radimo mnogo iz nekih drugih razloga?
– Radim iz potrebe, ne dokazujem se ni sebi ni drugima. Glumački posao je takav, da vas vuče da radite. Radim preko dana i uveče, ali ne do kasno, najkasnije do 23 sati.  Pozorišni glumci tako funkcionišu. A opet, kad se snima, proradi vam adrenalin, pa možete da radite i noću.

Da li mislite da se ljudi razbole od želje za uspehom?
– Neki ljudi toliko vape za slavom i uspehom, da kada to ne dođe, oni klonu. Razbole se. To je preterana, neobuzdana želja. Zapravo, to je nemogućnost da kontrolišete sebe.

Da li konačno i uspeh u poslu može da uništi čoveka?
– Zavisi od toga, kako ko doživljava uspeh. Ako je uspeh trčati u susret slavi, juriti novac, karijeru, a zapostavljati sebe i svoju porodicu, ili one koje volite, onda posao može itekako da vas uništi.

Šta je za vas uspešan čovek?
– Za mene je uspeh da čovek živi u skladu sa svojim karakterom, svojim bićem. Za to je neophodno da upozna sebe. Koliko može. Ali svako mora da se potrudi da upoznaje sebe, da se posmatra i popravlja.

Kako se lečiti od potrebe da budemo važni?
– Mislim da se to leči u ranoj mladosti, ko se tada nije pozabavio time, verovatno će u kasnijem životu imati problema sa tom potrebom. Može to i u kasnijem životu da se “izleči” ali treba onda više truda.

Da li ste savladali svoju sujetu? I kako? Kako da to radimo?
– Mislim da nisam previše sujetna osoba, niko ne voli da čuje kritiku na svoj račun, naučila sam da čujem kada mi neko kaže nešto što mi naročito ne prija, da razmislim o tome, i ako uvidim da ima istine, pokušam da ispravim. Naravno, vremenom sam naučila i da neke reči nemaju težinu. Stara poslovica kaže: “Korov uništava useve, a sujeta ljude“.  Držim se toga.

Koja je po vama najgora ljudska osobina?
– Ne znam tačno. Znam da me u poslednje vreme baš nervira ta praktičnost, koja se stavlja ispred nekog opšteg dobra, istine, pravde… Sve se svodi na to da samo „meni bude dobro“. To je veoma, veoma ružno i vodi u besmisao. Čovek je društveno biće i ne može da se izoluje i živi sam. Sa svojim materijalnim dobrima. To je kao dete koje se sakrije da samo jede čokoladu.

Da li vam je dosadila ciivilizacija, buka velikih gradova i zagađen vazduh?
– Jeste, to izuetno umara i čini da se osećate kao da ste otrgnuti od majke prirorde. To unosi nespokoj.

Da li biste vi bili spremni da napustite civilizaciju i da se sa porodicom preselite u divljinu?
– Ne. Nisam u tom fazonu.

Da li vi imate recept kako treba živeti a biti miran u duši?
–  Trudim se i živim tako da činim dobro ljudima koliko mogu. Nekada su to male stvari.

Ko može da ima mir u duši?
– Onaj ko je dosledan, ko daje sve od sebe, ko vidi, čuje i pokušava da razume ljude i svet oko sebe, koliko je to moguće…

Zašto se dogodilo da ljudi, uglavniom, žele da imaju para?
– Tako je formiran moderan svet, imati ili biti? Bila sam vrlo mlada, kada me je jedan profesor naučio da i siromah i bogataš naručuju 10 ćevapa. E, sada, pravi problem počinje kada nemaš za hranu, uredjeno društvo bi tu trebalo da pomogne i da omogući da svi imamo sasvim dovoljno.

Zašto niko ne želi da bude dobar?
– Ima dobrote i nije nestala, nego se po medijima plasiraju neke potpuno druge stvari. Ako vi u medijima vidite  da se promoviše pogrešno, to ne znači da ćete i vi hrliti za tim. Možete prosto – ćutati, dok ne prođe poplava koja  ponese svu prljavštinu sa sobom.

Kada se izgrađujete kao ličnost, na čemu radite?
– Radim po periodima u životu ono što me zanima, trudim se da svojoj deci predočim prave vrednosti, da ih pripremim za život, koliko mogu. Ali se takođe trudim da postanu pravi, plemeniti ljudi. Jer te prave vrednosti nikada ne umiru.

Nebojša Đorđević