Intervju – David Štrbac, srpski gitarista koji je očarao Beč

Bio je cik zore. Sunce tek beše pokazalo svoju sjajnu haljinu. Na Adi Ciganliji, koja tokom leta postane beogradsko more, na jednom mestu polako su pristizali ljudi. Nisu to zaluđenici u džoging, pecaroši ili baš-baš ranoranioci. To su ljudi jake volje koji su došli na koncert u 6.00 Davida Štrpca, našeg gitariste.

Kako koncert u  6.00 ujutru?

– Ideja za koncert na jezeru, u 6 ujutru je bilo neočekivana, stvorila se spontano. Čuo sam za slične dogadjaje na plažama Italije i drugih mediteranskih zemalja, i rešio da je posadim ovde, u Srbiji. Izgleda da se pelcer primio. Publika je došla da me sluša,i to je za mene najveća satisfakcija.

Da li mesto gde se koncert održava može da utiče, inspiriše ili deinspiriše izvođača?

-Apsolutno. Od malih nogu smo učeni da su kvalitetni nastupi nesto što moramo da garantujemo bez obzira na uslove, ali s obzirom da je nastup pred publikom jedno zaista emotivno iskustvo, često se dešava da dodje do potpuno drugačijeg nivoa inspiracije ukoliko nastupamo na zaista divnom mestu. Ovog puta je to bilo malo neobično zbog toga što se bina nalazila na vodi, ali je to za mene bila dodatna ispiracija.

Šta radiš u vreme korone?

-Iskoristio sam priliku da preispitam neke navike koje sam sagradio poslednjih godina kako bih bio što efikasniji u svom poslu. Sviram puno, meditiram, pravim planove za buduće projekte, i provodim vreme sa ljudima do kojih mi je stalo.

Da li studijska, online muzika, može da zameni koncertnu? Koja je razlika za tebe?

– Ne. Ni pre korone, a ni sada, te dve stvari nisu medjusobno zamenjive. Lično, uživam u snimanju muzike i trenutno sam u procesu snimanja svog prvog CD-a, koji bi trebalo da bude u prodaji od 2021. godine. Studijska muzika daje muzičaru mogućnost da napravi skoro idealno izvodjenje odredjenog dela i ostvari sve svoje zamisli. Ali, smatram da ništa ne može da zameni koncerte, jer postoji jedan potpuno drugačiji „ljudski faktor“, koji dolazi do izražaja kod kontakta sa publikom. Možda su takva izvodjenja manje „savršena“, ali su svakako puno emotivnija.

Šta si poneo kao misao vodilju sa fakulteta?

-Nešto što moj profesor Alvaro Pierri često govori, i što me izuzetno motiviše: Ne znamo šta se može desiti sutra, zato svakoga dana moramo uraditi najviše što možemo da bismo uspeli da postignemo ono što želimo.

Da li je prestiž studirati u Beču, na muzičkoj akademiji u klasi profesora Pierija?

-Svakako, za mene je to velika čast. Pričamo o profesoru koji je za mene i mnoge druge gitariste veliki idol, i o fakultetu koji trenutno važi za najbolji muzički fakultet na svetu. To je  Univerzitet za muziku i scensku umetnost u Beču. Tu sam došao nakon dugog rada, velike pomoći mog tadašnjeg profesora Borisa Đujica i sticanja iskustava na internacionalnim festivalima. Studiranje gitare znači časove jedan na jedan sa profesorom koji vas odabere, a za to je potrebno ostaviti odličan utisak na prijemnom ispitu, kao i na konsultacijama

Kako doživljaš Beč? I kako Bečlije doživljavaju Srbe?

-Izuzetno mi se dopada grad. Ima neki svoj šarm, i jako je dobro organizovan. Ono što mi je posebno zabavno je mnoštvo različitih kultura, ima  puno stranaca i meni se to dopada.

Što se tiče odnosa Bečlija prema Srbima, mislim da tu godine igraju bitnu ulogu. Mladi ljudi su izuzetno prihvatljivi prema svemu što je drugačije, što se poklapa sa nekim mojim vrednostima, dok su starije generacije malo „ukočenije” i nisu toliko otvorene prema strancima, ali ja lično nisam imao neka negativna iskustva.

Da li u Beču, gradu koga većina doživljava kao evropski centar klasične muzike, ima mesta za avangardni zvuk gitare?

-Naravno. U Beču ima mesta za svaku vrstu muzike! U Beču se takodje nalazi i jedan od najvećih festivala klasične gitare na svetu „Forum Gitarre Wien“, i scena je poprilično razvijena.

Šta slušaš od muzike? Da li zasviraš nekada džez ili pop…?

-Slušam, puno različite kvalitetne muzike. Naravno klasiku, ali volim i jazz, funk, rock, pop i svakakve varijacije na ove pravce. Mislim da se slušanjem različitih stilova postaje bolji muzičar, jer se često stilovi po malo prepliću.

Da li te društvo maltretira da im sviraš nešto popularno? Ili možda čak i narodno?

-Ne previše, moji prijatelji koji se ne bave muzikom znaju koliko vremena provodim za gitarom, tako da me ne maltretiraju previše da im sviram, ali zato redovno dolaze na koncerte. Medjutim, dogode se slučajevi u kojima sa društvom zasviram i popularnije stvari!

Šta posle školovanja? Da li ti se smeši neki lepi posao?

-Voleo bih da prvi korak bude stabilan posao u nekoj muzičkoj školi, koji bi mi takodje ostavio dovoljno slobodnog vremena da dalje razvijam koncertnu karijeru.

Kako ti izgleda Beograd iz ugla Beča?

-Mnogo mi je lakše da primetim njegove vrline i mane. Ljudi su topliji, možda je noćni život razvijeniji, ali je i svakodnevnica puno komplikovanija, klasična muzika se ne ceni dovoljno. Beograd i Beč imaju i svoje sličnosti, oba grada imaju iza sebe veliku istoriju i to je meni izuzetno interesantno.

Koji je to trenutak za koji bi mogao da kažeš da si ostvario ono što si želeo u karijeri?

-Veliki cilj mi je da  nastupam po celom svetu i saradjujem u raznim projektima sa fantastičnim muzičarima. Takodje bih voleo da dobijem posao na nekom univerzitetu, kako bih mogao mladjim talentima da prenesem ono što usput naučim. Ali, mislim da ne postoji momenat u kojem bih mogao da kažem da sam zadovoljan. Svaki put kada dostignem neki cilj, pojave mi se ideje za nešto novo, i mislim da tako treba da bude.

Gde se prave najbolje gitare na svetu?

-Gitara kakvu je poznajemo je nastala u Španiji, i tamo se prave najbolje tradicionalne gitare, sa puno različitih boja i prelepim tonom. Medjutim, trenutno je skoro svugde moguće naći dobre gitare, sa razlitim kvalitetima. Neke su glasnije, neke imaju bolji balans, neke se lakše sviraju. Po meni ne postoji pravilo.

Da li si svirao u SAD? Ako nisi, gde bi voleo da sviraš?

-Još uvek nisam imao priliku, ali mi je veliki san da nastupim u New York-u. Taj grad ima svoju posebnu atmosferu i muzički je jako bogat. Voleo bih da odem tamo i posetim neki Jazz Club, održim koncert, vidim Manhattan i Kip slobode, Central Park… Billy Joel, koji je jedan od mojih omiljenih muzičara zbog svoje svestranosti, je nalazio inspiraciju u ovom gradu!

Osim New Yorka, voleo bih da nastupim i u Bostonu, Chicagu, Los Angelesu..

Takodje bih voleo da nastupim u Kanadi. Jedan od mojih dobrih prijatelja (i član gitarskog tria u kome nastupam), dolazi iz Kanade. Od njega i mog profesora koji je svojevremeno živeo tamo sam čuo divne stvari o toj državi.

Šta misliš da je važno u životu raditi ili misliti da bi čovek bio srećan?

-Treba pronaći nešto za šta imate dugoročnu motivaciju, i što istinski volite. U svakom poslu, čak i onima manje komplikovanim, postoje poteškoće i potrebna nam je velika ljubav prema onome što radimo da bi smo ostali motivisani, kreativni i inspirisani. Mene lično karijera i svakodnevni rad čine zadovoljnim, ali mislim da istinska sreća ne postoji, ukoliko nemate ljude u životu koji su vam podrška i sa kojima vam je zabavno!

Dijana Dimitrovska