Borka Pavićević – Kraj fajterskog života

U noći poslednjeg junskog dana 2019. umrla je u Beogradu, u 72. godini fajterskog života. Dramaturškinja, filozofkinja, neumorna učesnica u najsnažnijim pozorišnim punktovima Beograda i Jugoslavije, od Ateljea 212  do BITEF-a, napisao je Davor Šošić u poslednjem oproštaju od Borke Pavićević.

Otišla je sa ovoga sveta, rastužujući one koji su je voleli i poštovali, ali i one koji nisu. Otišao je zaštitnik ugroženih i odbačenih. Svaki čovek bar jednom u životu biva ugrožen i svakome je bar jednom u životu potrebna pomoć i reč utehe. Borke će se setiti i oni koji je nisu voleli – kada dođu u situaciju da ih niko ne razume i da su potpuno sami.

Rođena u Jugoslaviji – želela je i da umre u Jugoslaviji. Na  poslednjem ispraćaju na Novom groblju u Beogradu otišla je uz zvuke nekadašnje himne ” Hej Sloveni”. Mnogo prijatelja, poštovaoca i kolega došlo je na plus 40 stepeni Celzijusovih da oda poslednju počast velikom borcu za slobodu misli, dela i reči. 

Bili su tu Ružica Đinđić, Jagoš Marković, Branko Baletić, Branislav Lečić, Slobodan Šijan, Nikola Đuričko, Svetozar Cvetković i mnogi drugi, a na  komemoraciji održanoj u Centru za kulturnu dekontaminaciju čija je bila direktorka – bili su  ambasadori SAD, Velike Britanije, Hrvatske i Crne Gore u Beogradu.

Rođena je 1947. godine u Kotoru a diplomirala je dramaturgiju 1971. godine na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. U Ateljeu 212, u dramaturškom odeljenju, radila je od 1970. do 1981. godine, a u BITEF-u 20 godina. Bila je dramaturg u pozorištima u Zenici, Splitu, Skoplju, Ljubljani, Subotici i Beogradu. Osnivač je teatra Nova osećajnost u staroj beogradskoj Pivari (1981) i učesnica pokreta KPGT (Kazalište, pozorište, gledalište, teatar, 1984-1991.).

Sa mesta umetničke direktorke Beogradskog dramskog pozorišta smenjena je zbog političkog i javnog delovanja 1993. godine. Bila je učesnica Civilnog pokreta otpora (1991) i Članica Beogradskog kruga, udruženja slobodnih intelektualaca, od osnivanja. Osnivač i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu od 1994. godine.

Od 1991. godine učestvovala je u mnogobrojnim antiratnim akcijama u Beogradu i drugim jugoslovenskim gradovima, u saradnji sa jugoslovenskim organizacijama koje su se zalagale za demokratizaciju i razvoj civilnog društva u Srbiji i regionu.

Dobitnica je nagrade Hirošima fondacije za mir i kulturu 2004; nagrade “Ruts” Evropske kulturne fondacije za 2009. godinu, nagrade “Osvajanje slobode” koju dodeljuje fond “Maja Maršićević Tasić” 2005. godine, i nosilac je Ordena legije časti Republike Francuske 2002. godine.

Bila je zaista posebna. Kako je napisao njen hrvatski kolega  Davor Špišić, imala je nešto antičko i tužno u svom otmenom stavu:

” Večno besprekorno začešljane punđe i kraljevsko crvenog ruža na usnama. Puna zarazne energije, dostojanstva i vizionarstva. Vlasnica promuklog glasa koji je neumorno proizvodio divne usmene eseje o tajnama teatra i ljubavi, ili udarao nemilosrdne govorničke pljuske mrzilačkoj fukari i moćničkoj bagri raznoraznih dresova.

Jedva da bi stigli i obrisati krvave ruke o te dresove, a Borka ih je demaskirala – neustrašivo im sipajući u licemerne face sve što ih ide. Dama i gerilka. Na biciklu. Uvek puna knjiga. Knjigama su bile bremenite čudesne torbe koje je nosila, nešto između hodočasničkih vreća, ruksaka i cekera za pijacu. Prebogata znanjem i britkošću uma.”

Nema je više.

Nebojša Đorđević