TRABANT – SVAKA MANA KAO PREDNOST

Ovo istočnonemačko vozilo imalo je niz tehničkih nedostataka koji su istovremeno bili i njegova prednost, jer kad nema puno delova, nema šta ni da se pokvari.

Ko još nije čuo za trabant! Popularnost na Balkanu stekao je možda najviše zahvaljujući urbanoj legendi nastaloj po Kusturičinom filmu u kome se vidi kako ovo istočnonemačko vozilo jedu svinje.

Da li je sve to tačno, teško je proveriti. Znalci tvrde da tako nešto nije moguće iz prostog razloga zato što je trabant bio pravljen od duroplasta koji se pravi od izuzetno otrovnih fenolskih smola. Date fenolske smole bile su industrijski otpad posle proizvodnje boja i za izradu duroplasta kombinovane se sa vunenim ili pamučnim vlaknima. S obzirom na njihovu otrovnost, malo je moguće da bi životinje htele da svojevoljno jedu nešto tako nejestivo i štetno po zdravlje. Mit da trabanta jedu svinje proširio se posle  Kusturičinog filma “Crna mačka, beli mačor” gde se u jednoj sceni vidi kako ta kola jedu svinje. Bilo kako bilo, ljudi kažu da je tokom šezdesetih godina, kada je trabant bio izuzetno popularan, bilo mnogo onih koji su prilikom odlaska na selo po pravilu ta kola parkirali ispred dvorišta, daleko od štâlā, za svaki slučaj.

Trabant je bilo vozilo koje je proizvodila tadašnja istočnonemačka fabrika automobila VEB Sachsenring Automobilwerke Cwikau. To je bio auto toliko lošeg kvaliteta da ga je časopis Time uvrstio u 50 najgorih automobila ikada proizvedenih na svetu.

Za 30 godina koliko je trajala proizvodnja trabanta napravljeno je 3.096.099 komada vozila. Auto je imao je niz mana: dvocilindrični dvotaktni motor koji nije imao dovoljno snage a ni vazdušno hlađenje. Motor nije imao ni pumpu za ubrizgavanje goriva, a ni razvodnik paljenja. Rezervoar je bio smešten iznad motora odakle se gorivo prirodnim putem (pod uticajem gravitacije) slivalo u motor. S mehaninčke strane, takav dizajn je to bilo krajnje jednostavan, ali s praktične strane bio je opasan po život zbog mogućnosti lakog izbijanja požara. Pored toga, motor je proizvodio je velike količine izduvnih gasova koji su korišćeni za zagrevanje vozila. I to je u suštini bilo izuzetno opasno, pogotovo u slučaju kvara izduvnog sistema. Kao dodatna oprema, postojala je takozvana krznena “bundica” za ušuškavanje motora u zimskom periodu.

Trabantove mane su, medjutim, istovremeno bile i njegova prednost koja se krila u jednostavnosti. Nedostatak sistema za hlađenje, mehanizma za podmazivanje, pumpe za gorivo, razvodnika paljenja, s jedne strane, bili su očigledni tehnički nedostaci, s druge strane, značili su manji broj delova koji mogu da se pokvare. Ta jednostavnost trabantu je davala mu je posebnu draž. Svako ko je imao trabanta, mogao je praktično da ga popravi sam.

Pred svojih očiglednih nedostataka, auto koji je ličio na poveću kosilicu imao je i neke prednosti. Bio je to jeftin i jednostavan automobil kako za proizvodnju tako i za održavanje. Glavne prednosti su mu bile relativno prostrana unutrašnjost za četiri osobe (nikako više), zatim laka i izdržljiva karoserija i relativna dugotrajnost, ukoliko ga u međuvremenu ne “dokrajče“ svinje.

Najjača strana trabanta bile su njegova jednostavnost i dugovečnost. Mali, plastični automobil živeo je u proseku 28 godina, što je poprilično dugačak vek za jedan automobil. Ali uprkos tako dugom veku, danas je prava pravcata retkost videti trabanta na ulicama. Njegova dugotrajnost zasnivala se na karoseriji koja je imala dve velike prednosti: nije bila zgodna za teroriste jer za plastičnu karoseriju nije mogao da se zalepi magnet sa bombom, a nije mogla ni da zarđa. Plastika je neništiva.

Trabant bio je najčešće prodavano vozilo u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, ali je zbog relativno jeftine proizvodnje u velikom broju prodavan i u zemljama tadašnjeg Istočnog bloka. Važio je za pozudanog saputnika koji vlasnika neće ostaviti na cedilu.

Za trabant se govorilo i da je to bio večni automobil, jer kad ga jednom kupiš, više ne možeš nikome da ga prodaš i ostaće kod tebe za navek.