Srpske vladarke – Ljubica Obrenović

Ljubica Vukomanović, otac Radoslav, majka Marija Vukomanović, rođena 14.januara 1788.godine, Srezojevci, blizu  Gornjeg Milanovca, Osmansko carstvo. Ljubica  Obrenović, umrla 14.maja 1843. godine u Novom Sadu, Austrijsko carstvo. Od datuma rođenja do datuma njene smrti protekla je jedna bujna, silovita reka, sa mnogo brzaka i vodopada, pustih obala i dubokih virova.

Mogla je da poživi miran život kao žena običnog  srpskog seljaka da je tog podneva, dok je s majkom prala rublje na reci Dičini, nije ugledao budući srpski knez Miloš Obrenović. Zapisao je: 

„Videvši mene obe izađoše iz vode i  spustiše skute dok se ja ne udaljim. Ja se izuh, pregazih Dičinu, pa sedoh na breg.  Znam da su me one klele jer sam se možda ceo sahat obuvao. Samo da duže gledam devojku na kojoj mi činiš voliko, baš ostaše oči“.

Nepunu godinu kasnije, posle pregovora, udala se za Miloša Obrenovića 1806. godine. Kum na  venčanju bio im je vožd Karađorđe.

Jedno vreme supružnici žive u Brusnici, u kuću Miloševog brata, Milana Obrenovića. Kada je propao prvi srpski ustanak 1813. godine  sklonila se sa decom i svekrvom u manastir Nikolje. Zatim beži u selo Crnuće, gde je napravljena privremena brvnara. Na tom skrovitom mestu živi sa decom do 1818. godine kada se konačno nastanjuje u srpskoj prestonici, Kragujevcu. Posle toga naastanjuju se u Požarevcu, pa u Beogradu. Sve kuće su nameštene skromno, računajući i Konak kneginje Ljubice u Beogradu, koji je građen  1829-30. godine. Arhitekta je bio jedan od pionira srpskog neimarstva  Hadži-Nikola Živković i spada u spomenike  kulture od  izuzetnog  značaja.

Na prvi pogled, obična seoska žena, čvrste naravi,  Ljubica  radi uobičajene seoske poslove, a kako je kasnije govorio njen sin knez Mihailo, znala je po celu noć da mesi i  do 12 proja, i da ih ujutru nosi radnicima na njivu. Tkala je, prala veš, spremala obede i mesila hleb. Kasnije gospodarica velikog imanja sa  60 duša, nikada nije sela  za sto  sa muškarcima i svojim mužem koga je oslovaljavala sa „Vi“ i „gospodaru“.  Služila ga je, po tadašnjem običaju rakijom, i ljubila u ruku.   

Ljubica i Miloš su  imali osmoro dece: Petra, Petriju, Gabrijelu, Jelisavetu (Savku), Anu, Milana, Mihaila i Teodora.

Ali četvoro je veoma rano umrlo i to je ostavilo dubok trag. 

Kada je sahranila Milana, svoje peto čedo, i prvog prestolonaslednika Obrenovića, kneza koji je vladao tek 26 dana, i to ne ustajući iz  postelje u kojoj je i  umro, Ljubica je rešila da ga nikada ne zaboravi i  ne ožali i do svoje smrti nosila je crninu.

Borila se na sto frontova, za muža, pa protiv  muža, za  Miloševe protivnike, pa protiv njih… Najveći front bile su joj muževljeve ljubavnice.

A srpski knjaz Miloš Obrenović voleo je žene i imao je čitav harem … Pored osmoro dece rođeno u zakonitom braku sa Ljubicom, imao je najmanje još osmoro dece koju su rodile ljubavnice. Prvo vanbračno dete rodila mu je Petrija, koju je Ljubica u vreme  kada je sama bila trudna, posle jednog drskog Petrijinog ispada, ubila hicem iz pištolja. Petrija je sutradan po ubistvu sahranjena. Lepo je opremljena, imala je na  nogama kneginjine žute papuče, a pričalo se da je Ljubica iz prikrajka gledala sporovod.

Zbog ovog postupka kneginja je pred smrt  kajala i to gorko: „Mnogo greha imam, i njih će mi milostivi Bog oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu,  bojim se, neće  nikada! Kud me zanese moja ženska pamet. Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla  bih pobiti  toliko sveta! Grešna druga, šta učinih?“

Miloš joj je oprostio to ubistvo, a Petrijina ćerka Velika, o kojoj su se zajedno starali, umrla je kao dete.

Sa osam  ljubavnica, među kojima su i dve sluškinje u Beču, imao je osmoro dece.

Bila je uz muža ali i protiv. Nikada mu nije oprostila što je naredio Karađorđevo ubistvo. Kada je jula 1817. godine Karađorđeva glava donesena u dom kneza Miloša, Ljubica je uzela u ruke, oprala, obasula  suzama i poljupcima, tugujući i žaleći za mrtvim kumom koga je volela i poštovala.

Nije  bila bez stava ni u politici, zbog čega se sukobljavala sa knezom Milošem. Budući vlastoljubiv, želela je da ga ograniče u vlasti, nadajući se da će se tako privatno promeniti, pa je pomagala njegove političke protivnike. Tako je učestvovala u Miletinoj buni, zajedno sa Jevremom Obrenovićem, Miloševim rođenim bratom, posle koje je izdejstvovala da se seljaci vrate svojim kućama i da ih Miloš ne progoni. Kao uspeh bune je donošenje Sretenjskog ustava 1835.

Ali, bila je i uz njega, kada je u  niškom sandžaku organizovan veliki narodni ustanak u aprilu 1841. godine za Milošev povratak u zemlju, iz Vlaške, gde se bio  sklonio od političkih protivnika.

Pomagala je kad god je mogla. Kada se Karađorđeva porodica vratila u Srbiju, u jesen 1839. godine, založila se kod kneza Mihaila da Aleksandra Karađorđevića primi u državnu službu. Pomagala je i Vuku Karadžiću, a iako je bila  nepismena cenila je knjigu i njen značaj. Zalagala se za blaže kazne svim političkim protivnicima dinastije Obrenović.  
Kneginja Ljubica koju su zvali „Velika gospođa“ umrla je 14.maja 1843. godine u Novom  Sadu ( sahranjena je u Krušedolu). Kraj njene samrtne postelje bila su sva deca, ćerke Petrije i Savka i Mihailo, u dva navrata knez Srbije, koji će biti ubijen 29.maja 1868.godine u Košutnjaku, u Beogradu. Na sreću, kneginja Ljubica neće doživeti da sahrani još jednog sina.

Dijana Dimitrovska