Srpske tvrđave – Jeleč, utvrđenje poznato po kraljevom pehu

U doba kroz koje ćemo putovati svi su znali za Jeleč. Bio je to čuven, čvrst i bezbedan grad  sa tvrđavom pod oblacima,  u čijoj je blizini kralj Dragutin polomio nogu, toliko teško da će ga to koštati kraljevstva.  Mnogi su tada govorili da je kralja Dragutina stigla zaslužena kazna jer je zbacio s prestola oca, kralja Uroša I, a i on sam je taj nesrećni pad s konja shvatio kao  odgovor sudbine, pa je iste godine 1282, na Saboru u Deževi (na planini Goliji) predao vlast svom mlađem bratu Milutinu – postavši jedini vladar u srednjovekovnoj srpskoj državi  koji se odrekao vlasti.

Dugo će kroz istoriju kameni grad i tvrđava Jeleč i planina Rogozna, na čijem se uzvišenju ugnezdio, biti predmet priča i znatiželje i svaki će putnik poželeti da ga bliže pogleda ili bar sa daljine osmotri.

Smešten  tamo gde se orlovi gnezde, na tako nepristupačnom terenu, nameće se prirodno  pitanje, kako su stanovnici tog grada i utvrđenja po tim vrletima  funkcionisali.  Toliko je strmo i stenovito da nije ni čudo što je kralj tu polomio nogu!

Planinski vrhovi  u okolini današnjeg Novog Pazara sa Jeleča izgledaju kao brdašca. Toliko je visoko smeštena tvrđava.

Ponikao u srcu prvobitne  nemanjićke države, Jeleč je vekovima slovio za  magičnu i mističnu tvrđavu sa energijom prastare građevine koja je tu nekada bila. Pre Nemanjića, dinastije koju je istoriografija, kao i brojna materijalna baština, sačuvala od zaborava, postojale su vladarske dinastije (najmanje dve po oceni istoričara) i njihova vlastela koja je možebiti sagradila drevnu građevinu. I njima su trebale odbrambene tvrđave za zaštitu od  iznenadnih upada neprijatelja. Tvrđava Jeleč, izgrađena u 12. veku, prvi put će biti pomenuta u 13. veku ali se smatra da je pre nje na tom mestu postojalo neko drugo utvrđenje iste namene.  Arheolozi tek treba da se pozabave ovom  našom znamenitom starinom, i država obrušenim zidinama i nestalim kulama koje bi obilazili turisti. Danas, samo uporni planinari mogu da savladaju strme padine koje vode do drevne tvrđave. 

Ali, svako ko se i danas gore uspne na 1262 metara nadmorske visine, osetiće magiju  mesta koje je razrušilo vreme i pobedila bujna priroda koja se uvukla u drevne zidove,  drobeći tvrđavu u prah.

Pravilno klesano kamenje koje se održalo pleni svojim ivicama. Osnova utvrđenja koja je još vidljiva  je nepravilnog oblika,  slična trapezu sa krivudavim zidovima. Njegova južna strana drugačka je oko 45, a istočna 35 metara. Utvrđenje je imalo  najmanje tri kule, smeštene na uglovima i dve kapije. Tu su i danas ostaci tri bunara (koja su odavno presušila) odakle se snabdevalo vodom. Jedan od njih je prekriven kamenom pločom sa rupom u sredini prečnika 50 santimetara, gde se najverovatnije postavljao čekrk za bunar.

Malo niže od tvrđave bio je smešten grad koji je imao svoju cisternu za vodu, prozore zgrade za stanovanje, zaravnjenu površinu.

U tom gradu, u dalekoj prošlosti, zabeleženo je u hronikama, prodavala se so dopremana iz primorja, i trgovci su imali vrlo živu delatnost.

Vojno utvrđenje u tom delu srpskog kraljevstva, vremenom je posle kralja Dragutina i Milutina počelo da  gubi na značaju, jer se kraljevina širila ka jugu i istoku, menjajući svoje središte. U kasnijem periodu će srce srpske carevine postati skopska oblast, pa će i Jeleč opstati bez većeg značaja.

Posle kosovske bitke Jeleč će pripasti humskom knezu Vojislavu Vojnoviću, zatim  će njime upravljati njegov sinovac, župan Nikola Altomanović, da bi na kraju pripao Vuku Brankoviću.

Turci ga osvajaju krajem 14. veka i, gledajući iz ugla utvrđenja, udahnjuju mu novi život. Vremenom postaje centar vijaleta (administrativne jedinice, koji je u rano tursko doba obično označavao oblast manju od sandžaka a veću od nahije) , koji obuhvata oblast između gornjeg i srednjeg toka  reke Ibra, mesta Rasa i Sjenice. Prema popisu iz 1455. godine jelački vilajet je imao 100 naselja. U tvrđavi su turske posade  obavljale i topdžijsku dužnost.

Za Turke je on bio mesto odakle  se kontrolisao okolni  teren.  Nije bio administrativni centar.  Bio je previše divalj, i strm. Orlovsko gnezdo odakle okolne planine izgledaju pitomo  kao brdašca u Šumadiji.

Dijana Dimitrovska