Српске владарке – Јелена Петровић Карађорђевић

Спокој избија из лика Јелене Петровић са јединог портрета који нам приказује жену чувеног вожда Карађорђа. Забрађена, у црној, новој хаљини, одевеној за ту прилику, делује као обична бака. Али Јелена Јовановић која се удала за Карађорђа Петровића  1785. године – то свакако није.

Превалила је преко своје главе толико несрећа да је и хроничару тешко да их запише колико су тешке.

Оштра бора урезана у њено спокојно лице слика особу која дубоко разумевајући животни поредак мирно чека час када ће закорачити у вечити мир који је без сумње – желела.

Све што знамо о њој, било је несвакидашње.

Ћерка  Босиљке и кнеза Николе Јовановића, рођена у селу Маслошево, крај Крагујевца 1771. године  (или бар око те године). Рано је остала без мајке, а затим и без оца и браће који су погинули борећи се против Турака као хајдуци.

Оставши сама, преузела је бригу о њој тетка Бисенија у селу Јагњиле, близу Младеновца. Ту се Карађорђе смртно заљубио, јер како другачије протумачити страшну љубомору која се роодила у њему. Када је видео да се Јелени на вашару у  Јагњилу удвара Вукоје, убио га је из кубуре пред свима. 

Драма се плела непрекидно око Јелене и Ђорђа. Једни извори кажу да је Ђорђје отео Јелену јер је њени родитељи њему нису дали. Други наводе да је по женидби у његову кућу дошао Турчин, тражећи од њега  право прве брачне ноћи због чега га је Ђорђе убио.  

У сваком случају, стигла је у кућу Петровића „ са котловима за воду“ у јесен 1785. или 1786. Ђорђе је имао 23 или 24 а она 15 година.

Али, неће моћи да уживају у миру заједничког живота.  Мораће да беже од Турака преко Саве, у Срем, где се догодило друго убиство ко ће оптеретити њихову породицу. Овога пута – оцеубиство. Ђорђе је био принуђен да убије оца који је хтео да збег изда Турцима. 

Враћају се у Србију и једно  време живе мирно у Тополи, ако се то може рећи у хајдучко време. Ђорђе се бави трговином стоке са Аустроугарском, породица се шири. Добили су седморо деце: Симу који је преминуо одмох пошто се родио, Саву, Сару, Полексију, Стаменку, Алексу који умро са 29 година и наследника Александра.   Њихова је кућа на брду  око које се простире густа храстова шума. У  великом предсобљу је огњиште, у дневној соби ормани, полице за луле, испод прозора миндерлуци. На поду и зидовима ћилими са традиционалном  српском шаром. И данас све то може да се види и омирише живот Петровића.

Јелена ће доживети тада најстрашнији  тренутак. Умреће им најстарији  син Сима са 29 година 1798. године. Вољеног Симу испратиће сама на  вечити пут, вожд ће морати да крене са борцима на Смедерево…

Али крећу бурни догађаји када се Србија диже на ноге у борби за слободу, који ће потрајати девет година . У свему томе Јелена ће доживети и брачни бродолом. Остало је записано  да се вожд приликом расформирања турског харема у Београду загледао у једну потурчену Српкињу из Бруснице. Звала се Марија а он је обукао у мушко одело и назвао Марјан, мислећи да ће је тако сакрити. Није му то пошло за руком. Јелена је сазнала и наручила је њено убиство.    

Заједно ће доживети и највеће разочарање. Толике жртве за слободу дали су Ђорђе и српски борци да би  1812. године Букурештански мир дао Србији малецну аутономију, коју они нису хтели да прихвате. Српски борци су хтели  независну државу. Турска војска је крваво угушила Први устанак (1813).

Јелена и Ђорђе ментално скрхани,  разочарани и уморни од војевања, а Ђорђе уз то и болестан од тифуса, склањају се у аустријске области, преко Саве, у Срем.

Србија иде својим путем и Милош Обреновић  1815. године  организује Други српски устанак против Турака. То подиже мало Јелениног мужа, и искра се рађа у његовим очима. Креће кришом за Србију, надајући се да ће опет организовати устанак против Турака. Али, плашећи се присуства тако озбиљног ривала, Милош Обреновић наређује да се Карађорђе убије на спавању. То је учинио Вујица Вулићевић, Карађорђев кум, у ноћи између 25. и 26. јула 1817. у селу Радовању код Велике Плане. Са вождове главе одрана је кожа коју је извесни  Пера ћурчија усолио и испунио памуком и сламом и тако је достављена београдском везиру који је  главу затим послао у Цариград.

Како је ту страшну вест примила  Јелена, може се само претпоставити. Није могла да верује да је убиство наредио њихов венчани кум Милош Обреновић. Да ли је кума Љубица знала за то!? Да ли је могуће да је тако зверски поступио! Зашто! Зашто… Хиљаде питања мучиле су Јелену и оно најважније: Шта ће бити с нама? Од седморо деце које су имали тек троје је било живо и са њом.

Куда сада! У Србију није могла. Стигле су  вести да Милош има намеру да затре целу фамилију Петровић! Страх јој срце леди. Са децом живи у Сремској Митровици, једно време борави у манастиру Крушедол где је забележно да је научила да спрема “ господска јела и нову моду кафу с  млеком“. Страх од одмазде тера је даље, у Бесарабију.

Много ће воде протећи Савом док јој не дозволе да се врати у Србију. Тек ће кнез Михаило одобрити вождовој удовици и млађем сину Александру да се врате кући. Даће јој и пензију, а Александру, службу на двору. Било је то крајем 1830.

Јелена ће поживети у миру и економској стабилности наредних 12 година. Тада ће и настати портрет на коме спокојно чека свој судњи час који ће стићи 9. фебруара  1842.године. Тада је, како су новине забележиле, „ плакало све што је српско„ када су је по  цичи зими и снегу испраћали из Београда за Тополу. Сахранили су је крај вожда чије је срце било у Србији а глава у Истанбулу.

Дијана Димитровска