Српске владарке – Јелена Штиљановић

Историја ипак награђује племенитост. Види се то сасвим јасно из случаја  српске деспотице Јелене и њеног супруга деспота Стефана, које народ памти због њихове доброте и помиње упорно, готово пола миленијума, преносећи сећање с колена на колено, с генерације на генерацију – с великом љубављу.

Нико му то није заповедио, није осмислио или с предумишљајем учинио. Чувао је народ српски и неговао сећање на Јелену и Стефана Штиљановића свуда где је њихова нога крочила. И у Црној Гори одакле је, из Пашторовића, Стефан родом, и по Срему и Славонији где су живели а он војевао јуначки с Турцима, у Хрватској где је био последњи каштелан  Врховачког града код Пожеге, у Мађарској, па чак и у Немачкој, где је у Аугзбургу 2001. године подигнута црква њима у част и сећање.

Дубоко поштовање које траје и данас и ореол светитеља понели су још за живота, а ходали су овом планетом још у 16. веку.

Јелена, чије је девојачко презиме било Богдановић, удала се за Стефана Штиљановића када је он већ био удовац. Рођен у Бечићима, био је последњи кнез паштровски, и најбогатији међу њима, како је писао Стефан Митров Љубиша, црногорски књижевник. Својим средствима је  подигао манастир Праскавицу и цркву Светог Николе код Бечића,  којима је, када је одлучио да оде, поклонио све своје имање. „ На скупштини се“, пише Стефан Митров Љубиша у приповетци Скочиђевојка, “опростио од народа  и отишао у  Херцеговину, Хрватску, па у Срем. После њега Паштровићи више нису бирали кнеза чувајући успомену на Стефана Штиљановића“.

Судбина је хтела да титулу српског деспота понесе баш Стефан.  После смрти деспота Јована Бранковића 1502. године, Стефан на предлог Јованове удовице (која му је иначе била рођака) и уз сагласност цара Фердинанда који је у то време Србима који су падом Смедерева 1459. године, изгубили државу, одобравао и давао владарске тиитуле – преузима српско деспотско достојанство у Срему и Славонији.

Јелена и Стефан столују у прелепом градићу Моровићу, смештеном на две тихе реке огрнутом бескрајним храстовим шумамам, а када су Турци почели да освајају Срем, прелазе у Барању и свој двор смештају у Шиклош, данас у Мађарској, близу границе са Хрватском.Ту су од  1508.

Деспотица Јелена следи свога мужа на тешком путу који им је судбина наменила. Бити деспот народу који је био тампон између два царства, аустријског и турског, и живети свакодневицу у таквом окружењу – била је тешка прича. Она страхује  сваки пут када деспот оде  да војује са Турцима, који су одавно већ преплавили  све испод Саве а  већ грабе  војвођанском равницом ка  Будиму и Бечу.  Мало имају мирних тренутака јер се сав живот исплео око  освајача и стравичног турског насиља због кога, како је Стефан записао “пливамо усред непријатеља као јабука посред воде“. У непрекидном повлачењу  ка северу, ратовању и муци, ипак стижу да на делу покажу своје врлине, да граде манастире и помажу народ. И то у времену које изгледа  као да је било  састављено само од неприлика за српски народ.

Када су у тешким данима видели да народ  гладује и непрекидно страда,  отворили су своје житнице и разделили жито сваком подједнако и по броју укућана. Када су делили жито, говорили су да је то зајам, а онда су окупили народ на брду Ђунтир крај Шиклоша  и обзнанили да нико не треба да враћа зајам.То је био њихов поклон гладном народу. Захвалан народ – то никада  није заборавио.

Неком чудесном магијом та захвалност протегла се кроз векове и траје и данас. Као да су се генерације Срба из средине 16. века пробудиле данас, на почетку 21. века са осећањем дубоке захвалности према Јелени и њеном мужу српском деспоту Стефану Штиљановићу.

Историја није забележила много из живота Јелене, не знамо када се удала, одакле је родом, да ли је имала деце са Стефаном… Све указује да нису имали деце, јер би то у противном, народ који је толико волео и Јелену и Стефана сигурно негде, и некако, запамтио.

Све приватне ствари, цео Јеленин живот и живот њеног мужа је некако сакривен од нас, и као да то уопште и није битно. Као да је била важна само та доброта коју су имали и делили је лако и несебично, као и жито из својих житница.

Племенита Јелена и Стефан нису живели мирно и безбедно ни у Шиклошу, који су Срби називали Соколош, дајући му словенску призвук. Турски мач надвио се и над Шиклошем.  У свакодневици непрекидног стреса од турског напада умире Стефан Штиљановић, 1543. године, а његова тужна жена Јелена стигла је тек да га достојанствено сахрани на брду Ђунтир, крај Шиклоша, да му подигне велики мермерни крст и ограду, да се опрости са особљем и да се повуче још северније у немачким земљама.

Нема сумње да је њен одлазак био организован и под покровитељством аустријског цара Фердинанда који је и њу и њеног покојног мужа даривао поседима.

Ожалошћена и несрећна губитком мужа кога је веома волела, Јелена  неће дуго остати у Немачкој. Чудесан случај  довешће је назад у Срем.

До ње ће допрети вест да су турски војници, видели једне ноћи светло на Стефановом гробу  на Ђунтиру, да су тражећи злато раскопали његов гроб и нашли нетрулежно Стефаново тело!  Случај је хтео да Амир-паша буде српског порекла и рођак са покојним деспотом, па је  тело светитеља без проблема предао монасима из Шишатовца, манастира који је деспот Стефан градио. Деспота су сахранили у његовој задужбини у ораховом кивоту са украсима од седефа. Било је 1547. године.

Та вест стигла је до Јелене и уздрмала је до темеља. Сместа је кренула на пут у Шишатовац. Стигла је у  лепу деспотову задужбину, срећна невероватним Божјим даром учињеним њеном мужу и њој самој. Тамо се поклонила његовим светим  моштима, а затим је одлучила да се замонаши.

Предала се Богу у оближњем манастиру Петковица која је она саградила. Монахиња Јелисавета, како је добила име, одатле је могла свакога дана да посећује свога мужа и светитеља Стефана. 

Поживеће у том спокоју наредне три године, а онда ће и она закорачити у тишину из које ниче упорно њихова доброта, коју су давно, давно посејали.

Српска православна црква их је прогласила за светитеље чији се дан празнује  18. октобра.

Дијана Димитровска