Српске владарке – Јелена Јакшић Бранковић

Бог јој је тако промешао карте да се Јелена Јакшић два пута удавала и оба за српске деспоте. Први пут се удала из љубави, други пут из обавезе коју је хтела да избегне. У оба брака је имала деце, укупно најмање десеторо.

Јелена Јакшић (1475-1536) трећа ћерка српског војводе Стефана Јакшића и мајке Милице, удала се први пут за  деспота Јована Бранковића и са њим је имала пет кћери: Деспину Милицу, Марију, Јелену, Марију Магдалену и Хану. Будући да на свет није дошао ниједан дечак, деспот Јован ће бити последњи Бранковић, после чије смрти ће се ова наша стара владарска лоза угасити.

Потицала је из угледне породице Јакшићи која је у свакој генерацији имала истакнуте личности, а чије су  ћерке удаване и тако фамилије повезиване са другим великашким родовима. Једна сестра деспотице Јелене била је удата за Николу, потомка херцега Стефана, друга за литавског великаша Василија Глинског који се ородио с руским царевима. Генерацијама уназад Јакшићи су били  повезани са Бранковићима, Лазаревићима и Немањићима и у Поморишју су у то време играли сличну улогу оној коју су Бранковићи имали у Срему.

Али усред брачне и породичне среће која се одвијала у Купинику, српској тадашњој престоници, Јован Бранковић се разболео од последица грознице коју је зарадио у свом последњем походу у Босну и умро 10.децембра 1502. године. Сама са петоро малолетне деце у сложеним политичким околностима и оптерећена мишљу да са Јованом није имала мушког потомка, као  ни Ђорђе Бранковић, његов рођени брат као ни и Вук Гргуревић због чега се Јовановом смрћу дефинитивно угасила лоза Бранковића.

Али, када је нестало последњег Бранковића поставило се  питање ко ће бити нови српски деспот у Угарској. Краљ Владислав II који се држао правила да титула деспота не излази изван породице Бранковић, предложио је јеромонаху Максиму (Ђорђу Бранковићу који је био деспот пре  монашења)  да поново преузме деспотско место, али он то није прихватио.

Тако је одлучио да деспотско достојанство додели хрватском племићу Иванишу Бериславићу.

Титула деспота је први пут изашла из породице Бранковић а такође први пут се догодило да нови српски деспот буде Хрват и католик.

Иваниш Бериславић је потицао из старе и угледне хрватске великашке породице. Имао је поседе у суседству поседа Бранковића и добре односе са њима. Свечано устоличење деспота Бериславића  обављено је у јануару 1504. када се краљ Владислав досетио компромисног решења. Одлучено је да се Иваниш ожени  Јеленом, удовицом деспота Јована.

Брак који Јелена није желела, склопљен  је тек крајем маја 1504. године, у Будиму, али после извесних потешкоћа. У једном приватном писму из Будима, писаном 30. маја 1504. гхгодине, међу осталим новостима испричано је како се „млада деспотица, жена умрлог деспота“ онесвестила док су је краљ, краљица и барони и прелати чекали у великој сали двора да би се обавила свадбена свечаност.

Три дана и три ноћи провела је Јелена у краљичиним одајама, а онда је поново пала непосредно пре него што је требало обавити чин венчања.  Како је протекло само венчање није познато, зна се само да је брак ипак склопљен.

Нови деспот и „стара“ деспотица живели су у Броду на Сави, граду Бериславића. Деспот је поштовао православну веру и забележено је да није  мењао службенике које је поставио покојни деспот Јован Бранковић. У мирном баку имали су децу: Стефан, Никола, Ђорђе, као и две ћерке чија имена нису позната.

Али, српска деспотица наџивела је и свог другог мужа и другог деспота. Деспот Иваниш Бериславић је почетком 1514. године умро, десет година после венчања. Деспотска титула пренета је на њиховог сина Стефана Бериславића који тада није имао ни десет година, па се о поседима бринула деспотица Јелена.

Али не задуго, јер ће турски султан Сулејман са својом војском ући у Срем у другој половини 1521. године. Опустошиће, као и свуда куда је његова војска пролазила, и разорити куће и имања. „Славну и дивну земљу деспотову Турци попленише, а лепи крад Купиник разорише“, пише Божидар Горажданин, тадашњи хроничар.

Добро обавештени султан је очекивао да ће му се деспотица са сином деспотом Стефаном Бериславићем (1520-1535) предати.

Са намером да заштити од разарања територију и народ, Јелена је послала изласланика у Сулејманов табор код Шапца да султану пренесе спремност деспотице на покорност османском султану у замену за поштеду „ народа и земље“.

Задовољан султан је ради детаљнијих тачака  споразума у Купиник послао турског тумача. Али се деспотица већ предомислила. Није хтела да се покори, одбацила је споразум, а тумача је као заробљеника послала угарском краљу Лајошу II. Са неопходним драгоценостима, она сама се повукла дубље у Угарску.

Љут, султан је за њом 14. јула 1521. године послао Бехран-бега, након два дана потере турски заповедници су се вратили са приличним бројем заробљеника, али без деспотице и младог деспота Стефана.

После Угарске, Јелена се склонила на поседе Бериславића у Славонији.

Када су се Турци Османлије повукли из Срема, Јелена и Стефан се јануара 1522. године враћају у сремску престоницу Купиник, покушавајући да га обнове. Време проводе на релацији Купиник – Брод, релативно мирно, све док аустријски краљ Фердинанд  не буде издао наређење да се деспотица Јелена и њен син деспот Стефан ухапсе – 22.марта 1529. године.

Јелена и Стефан, жртве закулисних политичких интрига у круговима хабсбуршког двора, нису пружали отпор приликом хапшења, сматра се, зато што су се осећали  невиним. Спороведени су у Будим почетком маја 1529. године. Није се знало каква ће им бити судбина.

Подаци казују да се деспот Стефан крајем августа 1529. избавио из затвора. Вероватно и деспотица. Али историја нас је оштетила тиме што није забележила последње године Јелениног живота. Деспотица Јелена и у тим  последњим данима сигурно би имала  чиме да нас изненади.

Дијана Димитровска

 

Ћерке

Ћерке Јелене и Јована добро су се удале. Деспина Милица се удала за Његоја Басарабу, влашког војводу. Марија за грофа Фердинанда Франкопана, хратског великаша, Јелена  за молдавског кнеза Петра Рарешу, Марија Магдалена за Ивана Вишњевецког русинског племића, и  Хана се удала за Фјодора Сангушка, маршала Волоније.