Српске владарке – Изабела Бранковић

Историја се на недокучиви начин поиграла са принцезом из арагонско-напуљске династије, остављајући у сећање баш оно што она није желела. А Изабела дел Балцо (Isabella del Balzo) није желела презиме Бранковић. Јер да јесте, када се удала за српског деспота Ђорђа Бранковића, променила би веру и била у срећном браку са тихим српским деспотом, упркос свим невољама.

Принцеза Изабела, српска деспотица и прва и једина жена Ђорђа Бранковића, разорила је срце деспоту Ђорђу, који је после разлаза са њом једноставно своје срце предао Богу.

Изабела коју и италијанске хронике воде као Изабела Бранковић, ретко као Изабела дел Балцо, била је племенитог рода, потицала је из старе војводске породице. Отац јој је био Ангилберто дел Балцо, први војвода од Нардоа, мајка Марија Конквеста Орсини дел Балцо, грофица од Кастра и Угента. Имали су шесторо деце: Ђанпаола, Рајмонда, Хелену, Катерину, Маргериту и најмлађу Изабелу.

Породица је живела у Нарду, на обали мирисног мора, на крајњем југу данашње Италије, у регији Апулија, племићки комфорно, мада у сталном сукобу војводстава.

Када је стасала за удају и млада Изабела је без сумње сањала да се добро уда, баш као што се добро удала њена рођака Беатриче, пошавши за  угарског краља Матију Корвина. Лепа Беатриче била је идеал многим дамама,и чувена по  својој екстравагантности  и уметничком духу. Дошавши из  Напуља на угарски двор, унела је италијански дух и културу, и бројне  уметнике, хуманисте, глумце, музичаре, мноштво италијанских дворјана. Нема сумње да је утицала на своју рођаку Изабелу да се уда за српског деспота.

Заправо, целу животну причу деспота Ђорђа и деспотице Изабеле – скројила је  угарска краљевска породица.

Угарски краљ Матија Корвин заштитник Бранковића, најпре је помогао српској владарској фамилији да продужи своју лозу и живот деспотовине који је висио на танкој нити. После смрти деспота Вука Гргуревића Бранковића (Змај Огњеног Вука) страховало се да ће династија Бранковића замрети, али је краљ Корвин одлучио да деспотску титулу пренесе на Вуковог брата од стрица, Ђорђа, сина слепог Стефана чија је фамилија била под заштитом његовог непријатеља, цара Фридриха. 

У то време фамилија Бранковић, мајка Ангелина, Ђорђе и млађи син Јован Бранковић живели су  у граду Вајтерсфелду, који им је поклонио аустријски цар Фридрих.

Али доћи ће до смене власти, па ће уместо Фридриха Матија постати нови краљ, освојивши Беч.

Није прошло ни годину дана како је постао краљ (1485), а већ је дао  Ђорђу деспотску титулу 1486. и на  поклон Купиник, Сланкамен и Беркасово, а  затим је угарски краљ предложио Ђорђу и невесту, лепу, блиску рођаку своје жене Беатриче.

Изабела се удала за Ђорђа наредне 1487. године. Нема података где се то догодило, супружници су вероватно живели у Купинику, где је био тадашњи српски двор. Сигурно је да није могао да се мери са Бечом, где је био двор Матије и Беатриче Корвин, ни са војводством Нардо одакле је Изабела потицала, али су увек из  удобности дома могли отпутовати у сјај краљевских престоница.

Ипак, брак са Изабелом, трајао је кратко. Историчари не наводе колико, сем да се „одржао само кратко време“. Сматра се да је разлог разводу била разлика у вери. Заправо, наводи се у житију Ђорђовом да брак није остварен јер Изабела није хтела да напусти католичанство.

Последњим Бранковићима који су због Османлија изгубили државу и двор у Смедереву, који су се без дома и домовине потуцали  по свету тражећи помоћ, и који су без сумње сањали о новој српској држави и новом српском двору – сигурно је Изабелино истрајавање на католичанству тешко пало.

Принцеза из арагонско-напуљске династије није хтела да се приклони тадашњим обичајима, док је деспоту то било веома важно. То је изазвало раздор међу њима који је био толико дубок да је резултовао раскидом.

Изабела се вратила у свој свет. А деспот Ђорђе, дубоко несрећан, своје срце, или оно што је остало од њега, подарио је Богу.

Једне ноћи 1496.године замонашио се у цркви Св. Луке у Купинову, затим  је, временом, произведен у  јеромонаха Максима, да би на крају постао и београдски митрополит.

Жена коју је волео, и која га је због вере напустила, умрла је 1498. године. Не знамо где, ни како.

А деспот Ђорђе, испустио је душу 18. јануара 1516. године у тишини своје прекрасне задужбине, у манастиру Крушедол, на Фрушкој гори, посвећен Богу и вери. Тада је од Изабелине смрти прошло 18 година, и можда је рањени деспот и митрополит крајичком ума помислио на жену која га није довољно волела.

Српска песма
Неупућени често мешају две Изабеле: Изабелу дел Балцо краљицу Напуља  (1465 – 1533) и Изабелу (дел Балцо) Бранковић.  У белешкама тадашњег италијанскогх хроничара Талоција спомиње се прича о напуљској краљици Изабели дел Балцо, жени широке културе пред којом је 1497. певана српска песма, с обзиром да је имала рођаку Изабелу (Бранковић) која је била деспотица српска.

Историја и грб
Грб Ђорђа Бранковића на печату из 1492. године има штит с двоглавим орлом у горњем делу, док је доњи део у приказу лава и три брежуљка са угарског грба.

Дијана Димитровска