Srpske vladarke – Jelena Branković

Jelena Branković, kraljica zle ćudi

Ćerka Lazara Brankovića i Jelene Paleolog Branković, najmlađa srpska despotica ikada i bosanska princeza, živela je buran životu u kome je uzimala što joj je pripadalo, a i ono što nije. A kada se taj život ugasio, nestalo je sa lica zemlje i svake lepe pomeni o srpskoj despotici i bosanskoj kraljici. Ostali su samo fragmenti njene bespoštedne bitke za nasledstvo i novac.

Promenila je čak i ime, poništavajući svoje pravoslavno krštenje.

Rođena je 1447. godine u Smederevu, na srpskom dvoru i krštena po pravoslavnom običaju kao Jelena Branković. Imala je dve mlađe sestre, Jerinu i Milicu. Pošto Brankovići nisu imali sina za naslednika,  prvorođena ćerka je  imala privilegiju da dobije najpoželjniji miraz. Onaj muškarac koji bi joj postao muž, poneo bi titulu srpskog despota!

Tako je došlo do političkog braka Jelene Branković  i Stefana Tomaševića, sina bosanskog kralja Stefana Tomaša. Brak je inicirala Ugarska, čiji je kralj Matija Korvin (1458—1490)  smatrao da bi ujedinjene, Srbija i Bosna, predstavljale jači bedem odbrane od Turaka.

Jelena Branković koja je u vreme udaje imala tek 12 godina, donela je u miraz Stefanu „načelstvo srpsko” odnosno Despotovinu Srbiju. Srbija je tako prvi put u istoriji dobila vladara koji je bio rimokatoličke vere, kako navodi  istoričar  Vladimir Ćorović.

Doduše, vladao je samo tri meseca koliko će dugo i Jelena biti despotica.

Kada se silna turska vojska bude pojavila pred Smederevom, predaće se bez borbe, 20.juna 1459. godine. Turci će ga pustiti da sa Jelenom napusti Smederevo.

Skloniće se kod Stefanovog oca u Bosni, gde jedno vreme živeo, a kada se Tomaš  upokojio  10. jula 1461. godine Stefan postaje kralj Bosne, a Jelena  sa 14 godina bosanska kraljica.

Novi bosanski  kralj Stefan Tomašević nastaviće prokatoličku politiku svog oca, a Jelena će mu u tome pomagati, između ostalog i time što će se odreći svog pravoslavno krštenog imena i 7. novembra 1461. u katoličkoj crkvi dobiće novo ime Devica Marija.

Blago rečeno, ovo nesvakidašnje ime se nije ukorenilo i narod će je jednostavno nazivati kraljica Mara, zbog čega će kasnije biti mnogo mešanja sa sultanijom Marom Branković.

Papa Pije II će nagraditi Stefana i Maru: odobriće Stefanu Tomaševiću kraljevski venac kojim se u Jajcu ovenčao za kralja Bosne pred svojom vlastelom. Ali, to će ga koštati glave, jer će Mehmed II Osvajač  protumačiti kao signal da će se Stefan priključiti krstaškom pohodu protiv Osmanske imperije, zbog čega će krenuti na Bosnu.

Tokom juna 1463. godine Turci su stigli pred Jajce, a kada je Stefan, koji se već predao, izveden pred sultana, ovaj je samo naredio da mu odrube glavu.

Mara je ostala udovica sa 16 godina i sa (najverovatnije) dvoje dece, prema zapisima biskupa Angela Masarelija, koji ne navodi njihova imena. Sudbina dece ostaće za istoriju takođe tajna. 

Uprkos teškim vremenima, Mara se kao udovica snalazi odlično.

Najpre odlazi u Dubrovnik, gde se iz dokumenata saznaje da je tamo boravila 1463. i dobijala novac za hranu, „po tri perpera za 6 dana“.

Traži od Dubrovačke republike deponirani novac svog muža, ali je Dubrovčani odbijaju.

Pošto joj nedostaje para, smatra se da je prodala Mlečanima i mošti Svetog Luke koje je ponela iz Smedereva i koje se i dandanas nalaze u crkvi Svetog Nikole u Padovi.

Napušta Dubrovnik i odlučuje da se sa svojom pratnjom skrasi u Splitu, u benediktanskom manastiru romantičnog naziva „Sveti Stefan pod borovima“. Tu je redovno primala  u posetu svoje zemljake ali i Mađare sa kojima je imala odlične odnose. Čak joj je  ugarski kralj Matija Korvin poklonio tri dvorca (ili dao u doživotno vlasništvo) koje je Mara na kraju ipak prodala Mlečanima. Njene veze sa ugarskim dvorom i česti gosti iz Ugarske smetali su mletačkoj vladi koja je naredila splitskom knezu da je udalji iz Splita.

Uvređena, Mara  1466. napušta Split i odlazi u Istru, a zatim nastavlja dalje u Ugarsku, kod svoje majke Jelene Paleolog Branković.

Nezadovoljna što ne može da dođe do para svog muža, opet traži od Dubrovačke republike i to u dva navrata , 1474. i 1477.godine da joj se isplati zaostavština njenog muža i deponovano zlato, ali Dubrovnik to odbija.

Ljuta, Mara se odlučuje da traži pomoć od sultana. Odlazi u  Carigrad na dvor sultana Bajazita II da se žali i sultan u oktobru 1485. naređuje Dubrovniku da joj se preda „udovština“. Već u martu sledeće godine naređuje da joj se isplati dodatno velika suma novca koja je verovatno predstavljala zaostavštinu bosankog dvora.

Osokoljena  pozitivnim ishodom sa svojom „udovštinom“ koja joj je isplaćena, Mara pokušava da se domogne i novca svog oca Lazara i njegovog brata Stefana. Iz  pisma koje su  Dubrovčani 1485. poslali sultanu Bajazitu II, saznaje se da su oni vratili dugove, i to dokumentuju autentičnim pismom i pečatom despota Lazara, Marinog oca. Mara, međutim, osporava autentičnost pisma. Ne zna se kraj ove epizode.

U Carigradu će Mara uzburkati  sultanov dvor spletkareći protiv svojih rođaka, posebno sultanije Mare.

A kada svet budu napustile njene tetke, sultanija Mara i celjska grofica Katarina, nastaće novi skandal. Mara će naslediti deo njihove imovine ali će joj trn u oku biti deo imovine koji je trebalo da pripadne manastirima. Mara je tvrdila da je kod monaha završilo 30 000 zlatnika, zatražiće  na šerijatskom sudu te pare, ali se ispostavilo da nije mogla to i da dokaže.

Uvek tamo gde je interes i novac, u dobrim odnosima i sa ugarskim kraljem i sa turskim sultanom, Mara ipak nije imala naklonost istorije. Tadašnji izvori su je opisivali kao zlu ženu, energičnu i jako nemoralnu.

Bosanska kraljica Mara i srpska despotica Jelena plovila je stalno po uzburkanom moru, ostavljajući iza sebe samo skandale. Tako je konačno našla mir negde, ali istorija nije zabeležila gde. Možda u Ježevu kod Soluna na imanju svoje pokojne tetke sultanije Mare, možda kod svog ujaka Manojla Paleologa u Trakiji… Nema ni groba ni pomena.

Dijana Dimitrovska