Intervju – Nikola Đurica, klarinetista koji sanja da se vrati kući

Kada je bio mali, gledao je Muzički tobogan koji je vodio Minja Subota  i poželeo „ to da svira“.  Šta je dečja glavica videla u klarinetu, samo nebo zna, tek Nikola Đurica, petnaestak  godina kasnije, od „ malog od klarineta“ postaće „kapo od klarineta“. Diplomiriće sa desetkom na  “Cleveland Institute of Music” u Klivlendu, u Ohaju.  A onda se vratiti na Stari kontinent, bliže svojoj zemlji.

• Trenutno sam u Berlinu i sviram u orkestru Stegreif – kaže u razgovoru za Balkan City Magazine. – Postao sam muzički direktor orkestra za projekat koji radimo naredne dve godine tako da to sada zahteva više vremena, organizacije proba i naravno dosta više odogovornosti. Cilj mi je da se vratim u Beograd jednog dana i da mogu da živim od onoga što volim da radim u svom gradu. Da mogu da podelim ovo znanje koje sam stekao u svetu i da pomognem našoj deci koja imaju veliki pontecijal da naprave karijere u muzici.

Završio si muzičke škole u Americi, čudo da nisi ostao tamo?

• Otišao sam u Ameriku sa 14 godina, u internat, tamo završio srednju školu i posle toga akademiju. Diplomirao sam sa 21 godinom i počeo da živim san u koji sam ulagao. Putovao sam, radio ono što volim, a za to su mi još i plaćali. Amerika je zemlja puna prilika i neverovatno je raznovrsna. Prve dve, tri godine sve mi je bilo fascinantno. Novi jezik, novi ljudi, mentalitet, hrana, običaji… Ali nakon par godina, kad sam upoznao kakav je sistem, shvatio sam da ne želim da živim u Americi. Ja i dalje sviram festival i vraćam se u Sjedinjene države jednom do dva puta godišnje. Ali mi je lepše što sam bliže kući.

Putovao si po svetu i sigurno si zapazio da negde više ili manje vole  klaninet? Da li si u tom smislu negde bio iznenađen?

• Klarinet je na Balkanu jako popularan. Može da se svira u mnogo različitih žanrova muzike. A i sa Balkana dolaze neki od najboljih duvačkih instrumentalista, stvarno je veliki potencijal. Nisam primetio da ga vole manje ili više u zemljama u svetu, samo da se iznenade kako kul i raznovsrno klarinet može da zvuči. I to mi je uvek najveća pohvala.

Recimo, bio si u Americi,  Japanu i Evropi. Koliko je klasična  muzika internacionalna? Ili ipak  ima svoje specifičnosti u različitim delovima sveta.

• Muzika nema granica. I to stvarno mislim i osećam. Ja živim taj život. Bio sam u situacijama da sviram koncert gde je pijanistkinja iz Koreje, violinistkinja iz Francuske i ja iz Srbije. Ne pričaju engleski, i mi smo komunicirali i pričali muzikom. I koncert je bio sjajan!

Da li takmičarski duh  ima udela u tome što si osvajao brojne nagrade ili je u pitanju „ suvi talenat“?

• Ja sam po prirodi veliki takmičar. Volim da pobedjujem…. mislim na kraju krajeva niko ne voli da gubi… Talent imam, ali mi je uvek smetalo kad mi ljudi kažu „ah lako je tebi, ti si talentovan“. A svi znaju da je 95 odsto rad, a tek 5 odsto je talent. I ja sam vežbao i više i intenzivnije baš zbog toga. Mada, bilo mi je zabavno da sviram i vežbam po 6, 7 sati dnevno.

Da li stvaraš svoju muziku i na šta se oslanjaš?

• Mislim da je to krucijalni deo za svakog umetnika. Lepo je i ostaviti nešto iza sebe. Ne ograničavam se na jedan žanr, snimao sam i komponovao raznorazne kompozicije. Sada aktuelno komponujem i aranžiram za orkestar u kom sviram u Berlinu i to je sjajan izazov za mene.

Da li muzika može da spoji ljude različitog karaktera?

• Muzika ima moć koju je teško opisati. Nešto što nije opipljivo, ali moć da neko ko je srećan bude tužan, ili da dodje na koncert zabrinut i izadje ravnodušan. Muzika nastavlja gde reči staju. I povezuje ljude na dubokom duhovnom, intelektualnom i emotivnom nivou.

Kako se prevazilazi netrpeljivost u orkestru?

• Naažalost, u svetu umetnosti, posebno u muzici postoji dosta netrpeljivosti. Sujeta, ego, ta konstanta konkurencija. Ja sam imao sreće da sam u orkestru od 25 muzičara iz celog sveta, s kojima imam neverovatnu dozu poštovanja i razumevenja i apsolutno nula odsto ega. To nas čini još boljim orkestorom, muzičarima i umetnicima, jer pravimo divan svet i okruženje u kojem radimo.

Šta je klarinet za tebe?

• Ja pričam nekoliko jezika, maternji srpski, pored engleskog po malo japanski, nemački itd. Klarinet za mene je moj prvi glas. Moj pravi glas. Jer mogu da pričam sa vama dva sata i doći ćemo do neke dubine, ali ako sviram dva minuta za vas, doći ću mnogo dublje. Tako je klarinet moj prvi glas.

Šta za svoju dušu sviraš? Šta te ponese kad uzmeš klarinet i kreneš po nekom taktu, koja vrsta muzike, džez, klasika, bluz, narodna…?

– Volim da sviram domaću muziku za sebe. Za drušvo u nekom zatvorenom prostoru, onako za dušu. Nekada jazz, nekada klezmer muziku. Ali me valjda ta sva putovanja i udaljenost od Srbije vraća na tu nostalgiju koju mogu da prenesem u svoj instrument.

Šta više voliš: koncertni podijum ili svirku u zadimljenom pabu?

• Oba mesta imaju svoju magiju. Imao sam sreće da sviram u nekim od najpoznatijih i najlepših svetskih koncertnih sala ( Carnege Hall, Berlin Phillharmonic, Elbphilharmonie). Voim ih, uhhh obožavam ih! Kada dve hiljade ljudi sedi u sluša i prate tvoj najmanji pokret obrve, prsta. Predivan osećaj.

Šta pomisliš kad vidiš uličnog svirača?

• Uvek stanem da čujem „šta ima da kaže“. Uvek ostavim novčanicu za kolegu. Taj mali gest da neko izdvoji pa makar i deset sekundi da stane i čuje šta svirate, mnogo znači. Mnogo više nego što ljudi misle.

Imaš klinca, šta misliš, hoće li biti muzičar kad poraste?

• Ja bih voleo. Ali ne mora. U mojoj poridici niko nije muzičar, ali sam ja imao potpunu podršku i od braće i od roditelja. Neću ga terati, niti forsirati. Voleo bih da ima dovoljno sluha da može da zapeva u društvu ako do toga dodje. U svakom slučaju, šta god da izabere da radi, imaće našu potpunu podršku.

 Dijana Dimitrovska